Sudbinski mač

21. deo

German

-"Kakva je statistika?"

Upitam pogledom prelazeći preko papira.

-"Projekat otvaranja vinarije u Evropi se pokazao uspešno. U proteklih mesec dana statistika nije opadala drastično. Mnogi su zainteresovani za naš rad."

Pogledam u mlađeg muškarca, u poslovnom odelu, koji je do malopre govorio, te nakon par trenutaka klimnem glavom.

-"To su dobre vesti. Budući da je tako, ne vidim razlog zašto da ne proširimo tržište po Evropi."

Na trenutak zastanem i pređem pogledom po celoj prostoriji, položim ruke na sto i isprepletam sopstvene prste.

-"Krenućemo od prethodno isplaniranih destinacija, Nemačka će biti prva. Odradili smo dobar posao, prilično sam zadovoljan vašim radom."

Njihova nervozna i stegnuta lica su se opustila, do određene mere. Zaista su odradili dobar posao, sav trud se isplatio.

-"Sastanak je završen, hvala vam."

Ustanem sa stolice i napustim salu za sastanke. Pravi posao tek počinje. Nađem se pred vratima svoje kancelarije, te gurnem kvaku i zakoračim u prostoriju. Pokupim sve papire, pa ih odložim u fioku, može da sačeka do sutra. Bio je ovo dug i naporan dan. Navučem svoj taman kaput, zgrabim ključeve i telefon, i najzad izađem iz kancelarije. Bilo je kasno, hodnici su bili pusti, tako da nije bilo ni glasa. Pritisnem dugme za prvi sprat te se vrata lifta zatvore. U samo par sekundi, lift se nađe na odgovarajućem spratu. Napustim lift ubacujući ruke u džepove.

Ne bih zastao da nisam začuo nepoznat glas neposredno u blizini. Okrenem se i krenem prema izvoru buke. Kroz otškrinuta vrata mogao se ćuti razgovor, odnosno bolje rečeno rasprava.

-"Zar si toliko nesposobna?! Jednu stvar ne možeš uraditi dobro!"

Izjavio je muški glas. Bez razmišljanja sam otvorio vrata i zakoračio u prostoriju.

-"Čemu galama?"

Upitam držeći ozbiljan izraz lica. Dečko koji je bio okrenut leđima se okrenuo i pogledao me. Bio je u šoku, lice mu se istog trena promenilo.

-"Izvinite gospodine, samo sam joj objašnjavao kako da odradi svoje zaduženje."

Glas mu je drhtao, uplašio se. Prebacim pogled na mladu devojku, uspravno je stajala gledavši u tlo.

-"Ne govoriš mi istinu. Znaš, zaista mrzim kada me ljudi lažu."

Gledao me je par sekundi izbečenim pogledom.

-"Slušaj me pažljivo sada."

Približim mu se u par koraka, pa nastavim.

-"Da više nikada nisi povisio ton na osobu ženskog pola! Jesi li me čuo?"

-"Čuo sam. Izvinite, gospodine."

-"Ne izvinjavaj se meni, izvini se devojci."

Okrene se prema njoj i izvini se, moram da priznam nije bilo uverljivo.

-"Nije mi zvučalo uverljivo, niti iskreno. Izvini se ponovo, kako treba."

Gledao me par sekundi u čudu, ali se nakon par trenutaka izvinio.

-"Sada možeš da ideš. Usput, nema potrebe da se vraćaš."

Bio je zaprepašćen mojom izjavom.

-"Kako to mislite?"

Imao je namršten izraz lica, dok mu je iz očiju plamsao bes, ali takođe i strah.

-"Otpušten si."

Krene da izgovori nešto, ali ga prekinem pre neko što uopšte počne.

-"Ne želim da čujem ni reč. I ranije si imao neprijatnosti sa kolegama, prošlog puta sam te poštedeo, ali ne i ovog."

Bez dodatnih reči besno izjuri iz prostorije, jedna briga manje. Okrenem se prema devojci i obratim joj se.

-"Jesi li dobro?"

Upitam je fokusiravši se na njen izraz lica.

-"Da, dobro sam. Hvala Vam."

Na njenom licu se jasno moglo pročitati olakšanje i iskrena zahvalnost.

-"Nema potrebe da mi se zahvaljuješ. Više ga neće biti, tako da te neće uznemiravati."

Klimne glavom potvrdno. Ovde je moj posao gotov, najzad. Okrenem se i izađem iz prostorije, a nakon par trenutaka i iz zgrade.