Sudbinski mač

4. deo

Posle kratkog razmišljanja, rešila sam da izađem napolje i prošetam malo. Obujem čizme te obučem toplu jaknu. Ne želim da se smrznem, tako da bolje da uzmem kapu i rukavice. Uzmem belu kapu sa čupavom lopticom na vrhu i isto tako bele rukavice. Stavim slušalice i uključim svoju plejlistu, telefon stavim u džep te navučem kapu i rukavice. Izađem iz sobe, te dok prolazim hodnikom obavestim Olju da izlazim napolje.

-"Olja, idem napolje, u šetnju."

Otvorim vrata i izađem iz toplog apartmana. Spustim se liftom i izađem na oštar zimski vazduh. Dobro je što sam izašla, ne znam šta bih radila da sam ostala unutra.
Gledavši u malenu dečicu kako se igraju u snegu me je oraspoložilo, na neki način. Vetar je grebao moje obraze, ali se nisam obazirala na to, uživala sam u muzici i okolini. Imam tako divne osobe oko sebe! Boljeg oca nisam mogla da poželim! Mamini i tatini roditelji, uvek su spremni da pritrče u pomoć. Moji sjajni prijatelji, koji su uvek bili, i uvek jesu uz mene. Mamini prijatelji. Ah... svi su oni moja porodica! Bože, hvala ti na svemu! Blagodarna sam ti za sve i loše i dobro, jer ne bih bila ovakva da mi se nije dogodilo, sve što mi se dogodilo.
Gurnem vrata i zakoračim u veoma gostoprimiv kafić.

-"Dobar dan! Jednu toplu čokoladu molim."

Obratim se ženi veselog osmeha i dobrog držanja. Klimne glavom i ode nazad. Skinem rukavice i kapu te isključim muziku. Ne mogu da kažem da je kafić bio prazan, nije bio ni blizu praznog. Svi su vodili svoje razgovore, sem onih koji su bili sami, oni su uživali u svojoj porudžbini. Atmosfera je veoma prijatna ovde, uvek je tako. Jedan od razloga mog dolazka ovde je upravo taj, sjajna atmosfera! Ovde ćeš se uvek osećati prijatno i dobrodošlo.

-"Izvoli."

Uputi mi topao osmeh i spusti šolju na sto.

-"Hvala Vam."

Blago se osmehnem, a ona klimne glavom. Položim ruke oko tople šolje, te se osmehnem sama sebi. Drugi razlog, jeste taj, što ovde imaju najbolju toplu čokoladu! Uzbuđena sam, mogu reći, veoma uzbuđena! Jedva čekam da padne veče i da Mark i Dina najzad dođu! Oni su mi nisu samo najbolji prijatelji, povezana sam sa njima kao sa bratom i sestrom! Pored njih ne osećam nedostatak brata ili sestre. Dobro, priznajem, ponekad osećam, ali samo u trenucima kada počinjem da razmišljam o celukupnom životu.
Sedela sam tako sa šoljom sjajnog napitka potpuno zanemarivši vreme i sve oko sebe. Želela sam da ovo traje, ovo što, rečima ne mogu da opišem!
Dobro, Marina, vreme je za pokret! Ustanem i došetam do kase. Platim telefonom preko Google Pay-a te napustim kafić. Izašavši iz kafića, hladan vazduh je počeo da grebe moje obraze. Bolje da požurim, stavim ruke u ďžepove i ubrzam korak.
Nakon desetak minuta, našla sam se u toplom apartmanu. Skinem kapu i rukavice, pa zatim i jaknu i čizme te sve dam Olji na sušenje.
Dok sam se vraćala, sneg je baš počeo da veje, tako da su mi stvari uvlažnile. Tata je trebao da se vrati, do sada, sigurno mu je iskrslo nešto, nema veze, bitno je da smo započeli dan zajedno.
Par trenutaka kasnije, zazvučao je moj telefon. Bio je to poziv od tate. Prihvatim poziv te prislonim telefon uhu i javim se.
Baš kao što sam rekla, iskrslo mu je nešto i neće se vratiti u skorije vreme. Izvinjavao se i izvinjavao koliko god puta mu govorila da je sve u redu i da nema potrebe za tim.

Mišljenje?