Poziv.

Ne mogu

- Šta sam to uradio ? - nekoliko puta sam ponavljao kada je otišla i zalupula vratima.
Nervozno sam prolazio rukama kroz kosu, tako sam jako stiskao vlasi da sam osjetio bol.
Vrisnuo sam koliko me grlo služi, udario šakom od zid i porušio sve što se nalazilo na stolu.
Prazna flaša viskija koju sam sinoć popio zbog nje, razbila se u hiljadu komadica..
Do sada nikada nisam pio, niti se napio, ali kada je ona u pitanju drugačije ne može.
Obe ruke su mi bile krvave, jedna od udarca u zid a druga, nisam ni skontao od čega dok nisam vidio krvavu, razbijenu čašu..

- Šta sam joj to uradio ? - ponovim opet, i znao sam odgovor na to pitanje, jedino sam ja znao.

Kako da joj se prepustim, kad krijem jednu veliku tajnu o njenim roditeljima koja bi joj mogla uništiti život..
Da sam joj se sinoć prepustio kad tad bi saznala, onda bi ona mene ostavila, ovako je bolje..
Završio sam prije već što je i počelo..
Boli ali proći će..
Izdržao sam smrt svojih roditelja izdržat ću i ovo, jer sam već navikao da gubim voljene osobe.
Da se nije ovo desilo, desilo bi se nešto drugo i opet bi bilo ovako..

I dok sam tako sjedio među polupanim stvarima, začulo se zvono.
Otvorio sam, komšinica prekoputa mislila je da mi se nešto desilo pa došla da provjeri.
Samo mi je još ona trebala.
Imala je trideset i pet godina i izgledala je normalno za svoje godine, ali nikada je nisam gledao kao ženu, nikada ni jednu dok nisam sreo nju..

- Jesi li dobro. - progovori čim sam otvorio vrata.
- Šta želiš ? - istresem ljutito.
- Šta ti se desilo s rukama ? - upita, ignorirajući moje prerhodno pitanje.
- Ako nemaš ništa pametno za reći, možeš ići. - kažem i krenem zatvarati vrata, a ona proturi nogu i uđe unutra.
Kad nisam poludio i onako već dovoljno lud, mogao bih joj nauditi.

- Juuh, šta se desilo ovdje ? - ciknu.
- Ništa što bi trebalo da te zanima.
Izlazi.  - odbrusim.
- Krvariš.
- Izlazi! - povičem tako glasno da me ne bi čudilo da mi moji murijaci dođu na vrata..
Nije ništa rekla, otišla je, ostavljajući vrata za sobom otvorena, stvarajući promahu zbog otvorenog prozora, istu promahu kakva je sada u meni.

Zaboli kada pomislim da više nikada nećemo biti kao prije, da više nikada nećemo zajedno gledati film..
Boli što sam je povrijedio a nije zašlužila.
Samo glupan ne bi poželio nju u krevetu..
Ja sam joj rekao da je ne želim.
A želim je Bog mi je svjedok.
Sve ovo vrijeme mi je bilo dovoljno samo da je tu i da je grlim, za poljubac se nisam ni usudio pitati, jer sam mislio da bih je povrijedio.
Laknulo mi je kada sam vidio da i ona želi isto..a ja, ja sam je odgurnuo od sebe zauvijek.
Ne znam ni šta da radim sada ni kako da se skoncentrišem na posao, ali moram..
Sam sam kriv što sam je pustio u život, i sam se moram nositi s tim sad kad je više nema u njemu..

Ležao sam među komadima stakla, tu sam i zaspao, ne znam ni kad, al sam se probudio skroz rano..
Ustao sam, jer znam da moram na posao. Na tren sam zaboravio šta se jučer desilo dok nisam osjetio komad stakla u stopalu, i to veliki komad stakla. I neka, bolje nisam ni zaslužio, jedan u stopalu, jedan u srcu, oba sam sam sebi zabio.

Obukao sam prvo što mi se našlo pod rukom.
Nekako sam jedva stigao do auta, krv je curila i kroz zavoj..
Boljelo je al ne onoliko koliko me boli rana unutra.
Dao sam gas i krenuo.
U putu sam pozvao Haruna.

- Ubrzo sam tu, pripremi pribor za hitnu pomoć.

- Šta je bilo ?

Nisam mu odgovarao, ostavio sam telefon na sjedište i nastavio voziti..

Vozio sam a mislima sam bio negdje drugo..
Bio sam s njom.
Gledamo film, grlimo se.. Ali sve je to bio sam plod moje mašte.

Parkirao sam na svoje uobičajeno mjesto, a Harun me čekao sa kutijom prve pomoći ispred.
Nasmijao sam se na njegovu brižnost.
Nekako sam uspio izaći iz auta jer je bol bila jaka i rana duboka..

- Ti sveca, noga ti pliva u krvi.
Šta se desilo s tobom ?
Kako to izgledaš ?

- Šivaj mi ranu i šuti. - sjeo sam na zidić.
Mrštio sam se dok je on odmotavao zavoj.

- Ovo nije..ovvoo ti jja ne mogu uradit, moraš u bolnicu.

- Sranje.

- Hajde. - oslonio sam se na njega i uz njegovu pomoć sam stigao do auta.

Ispred bolnice je bila uobičajena gužva.
Ušli smo unutra i odmah sam primljen.
Zašili su mi ranu, dali svašta nešto i propisali vagon tableta i kremica.
Noga više nije boljela, ali u unutra jeste.
Izašao sam iz sobe i na hodniku ugledao Ajnu.

- Hej .

- Šta hoćeš ?

Iznenadio me ton njenog glasa.

- Od kud ti ovdje, šta se desilo ?
- Nije te briga šta se desilo, ona te svakako ne zanima.

Ona.
Ona. Nešto joj se desilo.
Osjetio sam da gubim tlo pod nogama.

- Ona..šta joj se desilo ?
- Samo je pala, tako su je našli na ulici.
- Kad ?
Je li dobro ?

U sebi sam se molio da bude.

- Prije dva dana.
Ne znam je li dobro, čekam..

Prije dva dana.
Tad je bila kod mene.
Šta sam to uradio ?

Dok sam stajao tu izbezumljen i van sebe, došao je doktor.

- Jeste li vi Alisina porodica ?

- Jesam. - odgovori Ajna.

Ja nisam mogao ništa da kažem, samo sam želio da čujem dvije riječi; dobro je.

- Možete ući da je vidite.

- Molim te pusti mene, znam da ne zaslužujem, ali molim te.
- Ona ne želi da te vidi.
- Nek mi to ona kaže.

Ušao sam u njenu sobu, ležala je nepomično zatvorenih očiju..
Već sam jednom proživio ovo..
Prišao sam joj polako, odmah je otvorila oči i kada me ugledala okrenula je glavu.

- Alisa..
Šutila je. To me bolilo.
- Šta ti je bilo ?
- Izađi.

Bože. Nek mi ne radi ovo.

- Samo mi reci da si dobro.

Suzdržavao sam se da ne zaplačem, jebote..
Ne želi me, i potpuno je upravu.
Ali moj mi ponos nije dao da izađem tek tako.

- Neću izaći dok mi ne kažeš da si dobro..
- E onda me slušaj.
Nisam dobro i neću biti, a znaš li zašto ?
Zato što sam od početka bila naivna glupača i vjerovala nekom kao što si ti, sad mi je žao što nisam povjerovala Harunu kad mi je rekao da ono što želiš da to i dobiješ, sad je jasno šta si želio..
Ali uprkos Harunu, opet sam povjerovala tebi, zato što mi se sviđaš, ustvari sviđao si mi se..
Sada te ne želim ni u putu sresti, jer si me ponizio, znaš li kako sam se osjećala dok si mi govorio sve ono, tako jadno i nepoželjno.
A ustvari si ti takav, ti si taj kojeg ne bi poželjela ni neprijatelju.
Sad možeš da ideš.

Gledao sam u nju dok me jedna suza odavala.
Zaslužio sam sve ove riječi..
Posjeta je završila i doktor je ušao unutra..
Tek sam bio svjestan kraja, i onda počeo da plačem.
Istrčao sam van, nisam mario za nogu..
Napolju me dočekao Harun.
Brzo se našao na patosu, dok mu je nos krvario.

- Jesi li normalan ti ? - derao se.

- Jebem tii! - vikao sam, svi koju su bila ispred bolnice su se okrenuli.

- Budalo što plačeš ?
- Alisa je u bolnici .
- Je li dobro..

Ispričao sam mu sve ispočetka, e onda sam ja zaradio udarac, još jedan.
Pao sam.

- Hoćeš još jedan, džubre jedno ?
Šta si to uradio ?
Idi, priznaj joj, možda ti oprosti..
- Ne mogu, neće mi oprostiti, ona i ja smo završena priča.

Mišljenje 😁❤