Poziv.

Ona je posebna

Pošto volim životinje odlučio sam da odem u azil, imam vrlo dobrog druga koji se brine o svemu tamo.
Azil je njegov.
Ušao sam u auto, pustio laganu muziku i vozio polako, nisam žurio jer mi se nije ni žurilo.
Stigao sam i parkirao ispred, čitav parking je bio prazan, što me začudilo.
Niko ne dolazi da vidi ove male dragocjenosti.
Na ulazu sam udario u nešto u nešto, namrstio sam se kad sam osjetio bol u nožnom prstu.

Ušao sam unutra a Tarik se igrao sa bjelodlakim psom.
Nasmijao sam se na taj prizor, drago mi je kada ljudi vole životinje i brinu se o njima, žvotinje to osjete.

- Maziš li ti išta drugo osim pasa. - zezao sam ga dok sam mu prilazio, na šta je on iznenadno poskočio jer me nije očekivao.
- Ohh. - nasmija se.
Od kud ti.
- Danas je dan za azil. - rekao sam uzimajući u naručje najmanjeg psa u azilu.
- Ne radiš danas?
- Uzeo sam mali godišnji.
- Nađi nešto dok si na godišnjem, pusti se pasa. - nasmijao sam se na tu njegovu izjavu.

Odjednom su se pojavile dvije ženske figure.
- Ćao. - jedna od njih se pozdravi.
Podigao sa glavu i ugledao nju, djevojku s kojom sam prenoćio u autu.
Izgleda da ćemo se viđati više puta nego što sam to očekivao.

Uzvratio sam pozdrav i napustio prostoriju, prošao sam pored nje, a njen miris mi je parao nozdrve i tu ostao još dugo.
Okrenuo sam se jednom, ali ona je i dalje stajala u mjestu.
Blago sam se nasmijao i izašao vani jer sam zaboravio telefon u autu.
Zbog posla koji radim, uvijek me može neko nazvati, moram uvijek biti uz telelefon iako se nekad želim odmoriti od njega.
Ulazeći unutra čuo sam neki piskutavi lavež..
Onaj maleni psić kojeg sam maloprije ja držao u naručju sad skakuće ispred nje, želeći da se igra, ona ga je uzela u naručje i mazila.
I ona voli životinje.
Rekla je da ga želi usvojit na što sam se iznenadio, nikad do sad niko nije usvojio psa.
Ona je prva.
Sa psom u naručju je prošla pored mene, a njen miris me je okupao.
Vidio sam da je stavila psića u korpu i izašla s njim vani zajedno sa onom djevojkom.
- Imate isti ukus. - ponovi Tarik.
- Da. - rekao sam i okrenuo se jednom iza sebe..
- A šta misliš da večeras odemo na pijanku? - pitao sam ga dok je maltezeru sipao hranu u posudu.
- Od kad ti piješ? - pogleda me ispod oka.
- Pa mogu popit jedno.
- Idemo onda. - nasmijano pomazi psa dok je halapljivo grabio hranu iz plastične posude.
- Pokupit ću te u 8 ok?
- Važi, vidimo se.
Udarili smo šakama i ja sam izašao.

Zapahnu me vreo zrak iz auta kada sam otvorio vrata, morao sam sačekati da ispari, ne namjeravam se kuhati.

Prokleti telefon je zazvonio kada sam ušao u auto.
Zvali su iz stanice.
- Halo. - rekao sam i molio Boga da ne bude ništa bitno.
- Odmah dolazi, ali odmah.
- Šta se desilo.
- Pljačka u jednom stanu na Baščaršiji, čini se da ima i povrijeđenih.
- Dolazim. - opsujem i bacim telefon na sjedište.
Zar ni jedan dan nemam slobodan. - kažem kroz zube.
Nisam ništa javljao Tariku, mislio sam da će se sve završiti do osam.
Ali nije..

Došao sam u stanicu i vidio Haruna kako užurbano izlazi iz kabineta.
- Izlazi, idemo.
Shvatio sam da je ozbiljna situacija.
- Pljačka u sred dana?
- Dešava se..i hitna je tamo.

Situacija je ozbiljnija nego što sam očekivao.
A situaciju koju sam zastao kada smo stigli nisam mogao ni da sanjam

Došli smo u isto vrijeme kad i hitna.

- Ima li mrtvih? - pitao sam kolegu kada sam izašao iz auta.
- Na sreću nema, ali djevojka je
ranjena.

A onda me obli hladan znoj.
Ugledao sam kako je ljudi iz hitne službe stavljaju na nosila i odnose.
Nisam mogao progovoriti, stajao sam u mjestu zureći u njih.
Onda sam ugledao kako privode majmuna.
- Slomit ću ga. - prosiktao sam glasno i krenuo za njim.
- Halo. - povika Harun još glasnije.
Ne možeš se tako ponašati.

Stiskao sam vilicu, imao sam osjećaj da će mi ispasti.
- Ko će ići za hitnom? - upitao sam.
- Idi ti, bolje već da si ovdje.
Uzdahnuo sam i krenuo prema autu, a na ulazu u njenu zgradu sam ugledao korpu s psom, niko nije obračao pažnju na njega, a jadan nije mogao pobjeći jer je bio vezan unutra.
Tjelom mi je prošla jeza kada mi je kroz glavu prošao scenario, vjerovatno je pokušala da pobjegne..
Uzeo sam psa, i stavio ga na zadnje sjedište.
Zatvorio sam oči i stresao glavom, želeći da odagnam ružne misli.
Sjeo sam za volan i dao gas da stignem hitnu.

Napokon se zadnja strana ukazala u daljini, nisam ni svjestan koliko sam brzo vozio.

Uzdahnuo sam sa olakšanjem kada smo stigli ispred bolnice.
Brzo sam parkirao i izašao iz auta.
Izvukli su je iz kombija, gledala je, hvala Bogu, bila je budna.
Imala je okovratnik, ali ne znam gdje je bila ranjena.
- Je li dobro? - pitao sam medicinara.
- Vidjet ćemo, ranjena je u stomak, vjerovatno je i pala nezgodno..

Nije mi ništa posebno značila, ali nakon provedene noći u autu s njom uvidio da nije kao druge, zato sam želio da bude dobro.
Cura kao ona zaslužuje da živi.

Odmah su je uveli na operaciju.
Čekao sam.na.hodniku čitavih dva sata.
Šetkao sam tamo vamo, a onda je hirurg napokon izašao.
- Kako je?
- Hvala Bogu dobro je prošlo, sreća je pa metak nije otišao duboko, imali smo par šavova i na glavi jer je udarila u pločnik kada je pala.
Uglavnom nije životno ugrožena.
Nasmijao sam se široko.
Pogledao u nebo i zahvalio se Njemu.
- Šta ste vi ovoj djevojci?
Upita me doktor i zatekao me.
- A ništa, na dužnosti sam samo nisam u odjelu, a ona mi je samo jedna od poznanica dražih..- rekao sam vjerovajući u to.
Doktor se nasmijao, potapšao me po ramenu i udaljio se od mene.
Nedugo zatim, vidim kako je izvode iz operacijske sale, dok je ona još pod narkozom.
Spavala je.
A kreten će da dobije maximalno pet godina.
Morao sam ić u stanicu da vidim situaciju tamo.
Dok sam vozio pitao sam se ima li ova djevojka ikog osim prijateljice s kojom je dolazila danas.
Ne znam ništa o njoj.

Dok je pas i dalje mirno sjedio u svojoj korpi, tu i tamo ispustuvsi poneki lavež ali nista više, ja sam razmišljao o tome da potražim njenu prijateljicu, uputio sam se njenoj zgradi, i u svom tom haosu sam zaboravio nazvati Tarika.
Brzinski sam mu napisao poruku.
I nazvao stanicu da javim da neću stići.
Već je bilo kasno, ali želio sam da znam nešto više o toj djevojci.
Parkirao sam ispred njene zgrade, i djevojku kao da je sam Bog poslao.
Sjedila je na klupi i zamišjeno gledala u daljinu.
Nakašljao sam se kad sam joj prišao.
Odmah me je prepoznala.
- Kako je? - skočila je s klupe kad me je ugledala.
- Izvan je životne opasnosti, ne brini.
- Ah, hvala Bogu. - oči su joj zacaklile.
- Želim da znam nešto više o njoj. - rekao sam i sjeo na klupu time joj dajući do znanja, da će razgovor potrajati.
I saznao sam i više već što je trebalo, i totalno je izdvojio iz mase istih.

Malo je duže.
Pišite kritike i pohvale.
Stisnite zvjezdicu ako vam se sviđa. 💓