Kad sam se probudila on je još spavao.
Iskoristila sam priliku da odem jer ako još jednom ostanem, onda stvarno neću moći da odem ikad.
Polako sam se izvukla iz njegovog naručja, a mogu reći da sam spavala bolje nego ikad.
Samo toplina muškarca koji mi se sviđa me uspavala.
Tapkala sam na prstima do vrata, jednom se okrenula prema njemu, i dalje je mirno spavao i bio je predivan dok spava..
Zar neko može biti lijep dok spava?
On je bio.
Sjetila sam se da mu se bar zahvalim, ali nisam ga htjela buditi.
Otišla sam do trgovine i kupila njegove omiljene kolačiće i na ceduljici napisala da mu se zahvaljujem na svemu.
Malo sam pretražila njegovu interenet stranicu i tako sam saznala šta voli..
Izašla sam vani i hodala pješke dok nije naišao taksi.
Kad je napokon naišao sinulo mi je da odem do stanice..
Rekla sam šoferu gdje da me odveze i tamo smo stigli za par minuta.
Velika siva zgrada davala je odbojnost.
Naježila sam se od same pomisli da uđem u nju.
Ne bi poželila nikome da ovdje jednu noć provede..Ušla sam unutra, u hodniku je stajalo dosta policajaca.
Prišla sam jednom od njih i predstavila se.- Ja sam Harun. - reće i on svoje ime.
Kako ste ?- Ok je.
Došla sam da se zahvalim svima, i pozdravite Azura..- Naravno, gospođice.
- Doviđenja. - mahnula sam rukom i izašla.
Taksi me sačekao ispred.
Uputili smo se mom stanu.
Sad napokon mogu da odahnem i odmorim se, ona budala je napokon u pritvoru.
Nadala sam se da ću Azura vidjeti sutra, ali prošlo dosta vremena a od njega ni glasa.
Čitavih deset dana ni da ga sretnem.
U svemu tome, tek mi je naumpao pas.
Moj pas!
Potpuno sam zaboravila na njega.
Da je kod Azura vidjela bih ga.
Možda ga je vratio u Šapicu.Svanulo je tmurno martovsko jutro.
Iako se bližilo proljeće, jutro je bilo magleno a nebo crno.
Danas će da pada kiša.
Nabrzinu sam se istuširala.
Ovaj dan sam rezervisala samo za sebe, kafu i dobru knjigu..I tako je prošlo još deset dana a njega i dalje nema..
Zašto?
Zar nije obećao da će uvijek biti uz mene?
Lažov.To jutro sam krenula u trgovinu jer mi je nestalo svega.
Otišla sam u najbližu trgovinu i nakupovala.
Sa šest punih kesa sam jedva došla do stana.
Na jedvite jade sam se popela uz stepenice, i po hiljadu puta se zahvaljujem Bogu što imam stan na prvom spratu.
Kad sam ušla unutra namirnice sam rasporedila na njihovo mjesto i otišla da Ajne.
Ali kada sam otvorila vrata šokirala sam se.
Moj bivši je stajao ispred.
Od kud on i zar nije u zatvoru?- Mislio sam da mi nećeš otvoriti vrata.
Nasmijao se usiljeno.Pokušala sam da mu zatvorim vrata al on je stavio nogu unutra i sprječio me.
Strah je kolao mojim tijelom.
Šta ako opet nešto učini.
I gdje je dođavola Azur.- Šta hoćeš?
Kako si izašao? - pokušala sam bit ljutita, nisam htjela odati da se bojim, to bi još više pogoršalo stvar.- Zbog tebe
Približio mi se i krenuo rukum prema mom licu.
Udarila sam ga u međunožje koliko god sam imala snage u sebi i pobjegla i zaključala vrata da ne može izaći.
Pozvat ću policiju kad odem Ajni?
Silno sam lupala u njena vrata dok ih napokon nije otvorila.
Kad je to uradila uletila sam unutra.- Ššta tebi ? - mucala je.
Gutala sam knedle i suze su mi potekle.
- Alisa šta se desilo?
- On..opet je pokušao da uđe u stan, pobjegao je iz zatvora.
- Molim! - bila je toliko glasna da sam imala osjećaj da mi je probila bubne opne.
Pa gdje je dodavola Azur?- Kad bih znala.
Nema ga već deset dana.- Ali zar nije rekao da će.. - zazvonio joj je telefon i ona se javila.
- Kod mene je.
Skontala sam ko zove.
Sad je kasno momak.- Azur.. - rekla je Ajna i sjela do mene.
- On je jedan obični lažov.
Tad se otvoriše vrata od kuhinje i pojavi se on.
Nepomično je stajao i gledao u mene. Gledala sam i ja.- Jesi dobro?
Da ga je zanimalo pojavio bi se prije.
Vjerovatno nije znao da je onaj pobjegao iz zatvora pa sam mu rekla.- Samo mi oprosti?
Možeš li? - priđe mi uzimajući moje ruke u svoje.Ne mogu da mu oprostim.
Vjerovala sam mu i gle šta se desilo, mogla sam da nastradam ponovo.Samo sam odmahnula glavom.
- Želim da živiš kod mene.
I prije već što sam uspjela da dam odgovor već smo se naši napolju.
Ali on moju ruku i dalje nije izpuštao.
Naglo sam istrgnula svoju ruku iz njegove.- Ako sam pristala da živim s tobom, ne znaći da me možeš držti za ruku. - rekla sam i sjela na suvozačevo mjesto.
- Izvini. - odgovorio je i ušao za mnom u auto.
Nisam se mogla oduprijeti suzama.
Jednostavno nisam.
Čovjek kojeg sam nekad smatrala muskarcem svog života me želi ubiti..a ovaj pored mene, za njeg ne znam ni šta želi..
Suze su mi potekla i ispustila sam jecaj.
On se okrenuo prem meni.- Alisa.. - izgovorio je..
Pomaknuo je auto u stranu i ljutioto izašao van zalupivsi vratim.
Znaći svjestan je da je kriv.
Izašla sam za njim, ali on nije reagovao, bio mi je okrenut leđima i gledao negdje u daljinu.
To me zabolilo i još više sam počela da jecam..
Zatim se okrenuo a ja ne znam ni što me spopalo, prišla sam mu u zagrljaj.
Kad sam osjetila njegove ruke na leđima sve se u meni istopilo.- Bojim se. - rekla sam i još jaće ga stisnula..
- Nikad te više neću pustiti.
I kunem ti se svime Alisa da ću se potrudiiti da dobije što više godina.
Nisam ni znao da je pobjegao..
I znam da sam kriv, nisam te trebao pustiti da odeš..
Zbog mene si mogla biti ub..- Molim te ne govori to! - naglo sam se odmakla od njega ali ga nisam ispuštala.
Ja ne želim da sam ti na teretu.
- tad sam ga pustila i udaljila se od njega.- Zašto to govoriš Alisa?
Zato što nisam dolazio?- A zašto nisi? - pitala sam ga.
- Nisam želio da tebi dosađujem, pomislio sam ako budem konstanto uz tebe da ćeš se osjećati kao da imaš lisice na rukama.
Zato sam te pustio..
Neću više...- Dajem ti šansu..
- Znaš li koliko sam sad sretan?
Nasmijala sam se tiho.
Uzvratio mi je osmijehom i popravio mi raspoloženje.- Gdje mi je pas?
- Zaboravio sam ti reći, ostavio sam ga u Šapicu, nisam ga mogao paziti zbog posla, ali rekao sam Tariku da ćeš ga ponovo uzeti.
Želiš li da odemo sutra po njega?- Biće mi drago.
Opet se nasmijao.
- Hajde da uđemo u auto.
Jednom ću ti reći zbog ćega sve ovo radim.. - rekao je i upalio auto.Mišljenje? 😍
Kakvi su vam Alisa i Azur 😍😍
YOU ARE READING
Poziv.
RomanceSamo jedan jedini poziv policijskoj stanici će promjeniti sve.. Da li je tu sudbina uplela svoje prste ili je sve samo puka, prolazna slučajnost..?