Poziv.

Dobra si djevojka.

Već nekoliko dana on je tu, mi smo tu.
Koliko u stvari za nas mogu da kažem mi ?
Na ćemu smo ne znam još..nije se desilo ništa što bi moglo definisati ovaj naš odnos.
Provodimo dane skupa, gledamo filmove, od kod mene, ja kod njega i sve tako redom..
Ponekad mu ruka krene pa me dodirne, nekad me i zagrli i sve ostaje na tome.. od poljupca nikad ništa, iako žudim za njim.
Sviđa mi se on, prokleto jako mi se sviđa, ali neću mu reći, ne dok on meni ne kaže..ne želim se razočarati, ne želim da budem povrijeđena i da izgubim ovo što sada imamo ako sazna da sam luda za njim..

Da, luda sam, luda sam toliko da se to rijećima ne može opisati..
Svaki njegov osmijeh i dodir me tjera da još više poludim..
Budala, ne zna da bih svaku odrobijala koja mu priđe..
Toliko me nešto vuće ovom čovjeka, nešto nevidljivo i snažno, da bar vidim šta je to pa da prekinem, ne želim se ovoliko vezati, osjećam da ću biti povrijeđena..

Proveli smo noć skupa a da ga nisam ni pitala gdje je bio i zašto ga nije dugo bilo, u tom trenutku mi je bilo bitno samo da je tu, da ga moje oči vide i ruke dodirnu..
I kad se sjetim one noći kad sam ga prvi put vidjela, ni sumnjala nisam da će potrajati ovoliko i da će mi jedan policajac ovoliko znaćiti, jer ko bi se nadao nećemu sa policajcem..

- Nije me bilo dugo. - reće mi dok smo ležali na njegovom kauču u tišini i ovaj put bez filma.
- Poprilično.
- Nećeš me pitati zašto me toliko dugo nije bilo.
- Mislim da je sada bitno samo to da si sad tu..

Na te moje riječi on me samo jače privuče sebi, mojim tijelom prustruji ugodni val zadovoljstva.
Nadala sam se poljupcu, jer sam ga toliko htjela kao nikada i ništa do sad, ali svaki naš susret bi protekao i završio se ne spontanim dodirima i zagrljajima..
Ja sam željela poljubac.
Progutala sam knedlu kada mi je glavom proletila misao da me poljubio, ne svjesno sam se ugrizla za usnu..

- Znaš li šta bih sada želio da uradim ? - upita me.
- Ne znam. - okrenem glavu i vidim da me gleda, čas u oči, čas u usne.
Bili smo centimentar od poljupca..
Opet sam se ugrizla za usnu..
- Reci.. - izgovorim jedva.
On se nakašlja i okrenu glavu..
Meni kao da neko opali šamar.
Zašto ne želi da me poljubi.
Osjećala sam se odbijeno pa ustanem, spremna da idem kući.
Navućem štiklu i krenem.
Bez riječi krenem, neka shvati već jednom.

Krenuh da uhvatim kvaku od vrata i da napokon izađem, kada sam osjetila njegovu ruku na svojoj nadlaktici.

- Stani.

Ne okrečem se. On mi se približi toliko blizu da sam mogla da mu osjetim otkucaje srca.
I moje je tuklo kao ludo, činilo se da će svaki tren iskočiti.

- Želim da te poljubim, to sam htio da ti kažem.

Zatvorila sam oči i tiho, nekako jedva uzdahnula upijajući te njegove riječi.

- Ne mogu te pustiti da odeš dok to ne učinim.
- Učini to. - izustim nekako i prepustim se.

U istom trenu se njegove usne spustiš na moje.
Mozak mi pleše, srce igra u ritmu njegovih poljubaca.
Ljubili smo se polako i nježno..
Bio je to poljubac za kojim dugo čezneš..

Nisam htjela prva da se odvojim..
To je učinio on.
Odmaknuo se plitko dišući.

- Nemoj ići. - reče i spoji nam čela.

- Dobro. - kažem i osmjehnem se.

- Toliko dugo sam ovo želio a nisam smio da ti kažem a još više da učinim to..

- Zašto si prestao. - kažem.

On se nasmijao i ponovu spusti usne na moje.
Ovoj put me ljubeći nešto strastvenije, divlje, požudno..
Željela sam ga, odjednom ga toliko želim, sad ovdje odmah, ispred vrata na laminatu..
Ljubili smo se dugo, ni na šta drugo nisam mislila..
Njegove usne su me vinule u visine, samo njegovo prisustvo me dizalo u oblake..
Mislila sam da se više nikada neću spustiti.