Nešto me je kolega zadirkivao za dotično kolegicu, za koju ne marim ni ti jedan posto, nije moj tip cure. Sva je nakva uštogljena i samo svoja. - Šta joj fali? - gromoglasno se smijao moj blesavi kolega. - Harune! - pogledao sam ga prijekorno. Ako joj ništa ne fali budi ti s njom. - Neka hvala. - i dalje se cekeri. - Onda zašuti? - Šutim. - reče i poklopi rukama usta. Morao je da ušuti jer je znao šta mu slijedi. Onda je zazvonio prokleti telefon po ko zna koji put danas. Volim svoj posao, ali brate mili što je previše, previše je. - Policijska stanica, izvolite? I prije nego što je iko progovorio, začula se vriska. - Hhalo, policija. - ženski glas je zamuckivao. - Odmah krećemo gospođice, smirite se. - Šta je bilo? - upita Harun kad sam spustio slušalicu. - Tuča ispred onog novog kafića, hajde ustaj idemo, zovi i onog. - prstom sam pokazao na dotičnog gospodina koji vazda nesto čaprka po telefonu. Stigli smo i ugledao da se neki tuku, dok je jedan od njih gurno djevojku, i ona je pala. Koji kreten moraš biti da udariš žensko pa makar to bilo i slučajno, to mi nikada neće biti jasno. Prišao sam joj, a ova dvojica su rastavila onu bandu sto se tuku. - Jeste li dobro. - upitao sam kada sam joj prišao a pogled mi je pao na njeno koljeno, krvarilo je. - Jesam, riješite vi njih. - Kolege riješavaju, ne brinite. Šta se zapravo desilo? Šutila je, kao da je oklikevala da kaže pravu istinu, pa je najzad progovorila. - Bivši, onaj u plavoj maici. Pokazala je svojojm malom ženskom i drhtavom rukom na nekog muškarca sa bradom. - Želio je da pričamo, ja nisam, i eto.. - skrenula je pogled. - Aha, oduvijek će biti takvih debila. Prostreljio sam debila pogledom. Mrzim tipove koji hoće nešto na silu. Podigao sam je sa betona, jer je bilo jako hladno. Sa obzirom da je bila ok, otišao sam. Kako mi se završila smjena, a sutra je nedjelja, ona dvojica su priveli one momke, a ja sam ušao unutra da popijem jedno piće, inaće ne pijem puno, ali eto. Srknuo sam nabrzinu i izašao s namjerom da odem kući i naspavam se napokon. Na ulazu me zaustavi konobar. - Gospodine. - čuo sam kako me dovikuje. - Da? - Izvinite, ali niste platili. - gledao sam u njega kao da je duh. Prvi put mi se u životu desilo da nisam platio. - Ja se izvinjavam. - iz novčanika sam izvadil novac i dao mu. Zadržite kusur. - blago sam mu se osmjehnuo. On se zahvalio i otišao.
Izašao sam na ulicu, narod je hodao kao da je dva sata popodne, a ne iza ponoći. Cvokotao sam zubima, bilo je zaista hladno. Okrenuo sam se oko sebe i vidio onu djevojku od maloprije kako sjedi sama na klupi i drhti. Prišao sam joj bez oklijevanja. Pitao sam je šta radi vani u ova doba na ovoj hladnoći. - Prijateljice su se vratile unutra, a ja u ovom stanju želim samo kući. Rekla je da živi na Baščaršiji, ponudio sam joj prevoz, odbila je. To me začudilo, nije jedna od onih činilo se. Najzad je pristala, prišli smo autu i ja sam joj otvorio vrata, vidio sam da se iznenadila. Čak je i to odbila. Nasmijao sam se u sebi i rekao joj da uđe. Sjeo sam za volan i pogled mi je pao na njeno krvavo koljeno. U čitavoj zbrci nije mi ni na um palo da joj saniram ranu. - Boli li? - pitao sam. - Malo. Pojačao sam klimu kada sam vidio da drhti. Ubrzo se po auto razlila toplina i nesvjesno sam počeo da pjevušim, a onda sam opazio kako se ona smije. - Nešto smješno gospođice? - A ne, ne. - nasmijala se, i ja sam. Sad sam malo jače pojačao muziku. Odjednom sam čuo njenu viku. - Šta je bilo? - smanjio sam muziku. - Trebali ste skrenuti dvije ulice prije. - Nisam čuo.
Morali smo obići čitav grad da bi se vratili. Nesto je dobacila i ja sam se opet nnasmijao. Koliko već puta večeras ne znam ni ja.
Zazvonio mi je telefon. - Halo. - Gdje si? - Evo idem kući. - nisam htio Harunu govoriti detalje jer znam kakav je. - Moraš odmah doći, doveli su onog na ispitivanje. - Stižem. - nevoljko sam rekao i spustio slušalicu. - Je li sve uredu? - pitala me. Rekao sam joj da moramo u policijsku stanicu, pristala je, sto me čudilo, i da nije morala bi, jer ne bih je pustio u ovo doba samu. Stigli smo a ispred nije bilo nikoga. - Čekat ću vas ovdje, samo me zaključajte. Nasmijao sam se od srca, zaključao je i otišao. Plašljiva je i slatka.
Ušao sam unutra a Harun me čekao na hodniku. - Gdje si do sad? - Daj šuti, idemo da završimo s ovim pa da idem kući.
Ušli smo u sobu za ispitivanje, budala nas je čekala. Ispitivali smo ga, on se pravio lud, kao i svaki osumječeni, poriče sve. Ali neće on još dugo biti na slobodi. Nerviraju me ovakve samuvjerene osobe, mrzim ih iz dna duše. Peglali smo se s njim sat vremena, odužilo se više već što sam očekivao. U mislima mi je bila djevojka koja čeka u autu, jadna. Pozdravio sam se sa Harunom i izašao, on je ostao da završi još neke sitnice, pa će i on kući, ili će budala ostati da radi. Bio sam toliko umoran da nisam bio siguran kako ću voziti. Kada sam izašao zapahnuo me hladan jutarnji zrak. Cvokotao sam i požurio prema autu, trljao sam dlanove dok sam sjedao za volan a pogled mi je pao na usnulu slatku djevojku. Nasmijao sam se, opet, i čudio se zašto je pristala na ovo sve. Mirno je spavala, poželio sam i ja isto i odustao od vožnje, upalio sam klimu na najjače, spustio sjedište i napokon zaspao. I ovo mi se prvi put desilo.
اوووه! هذه الصورة لا تتبع إرشادات المحتوى الخاصة بنا. لمتابعة النشر، يرجى إزالتها أو تحميل صورة أخرى.
