Poziv.

Ona je moja briga

- Zar je moguće da je proživila sve to? - prošao sam rukom kroz kosu i ustao sa klupe na kojoj mi je Ajna ispričala istinu o njoj.
Nisam mogao da vjerujem.
- Pa zbog čega su je ostavili?

Rekla mi je da su je roditelji ostavili dok je bila sasvim mala, nisu je željeli, ostavili su je samu na milost i nemilost ovom okrutnom svijetu.

- Imala sam tad 2 godine, moja mama je našla korpu ispred ulaza a o njoj smotuljak.
Nismo mogli da vjerujem šta smo vidjeli.
Kada smo odmotali dekicu, unutra je ležala mala Alisa ... - skrenula je pogled, vidio sam da joj je bilo teško govoriti o tome.
- Da li zna?
Gledala me je i kao da je oklijevala da kaže.
Ustala s klupe i stala do mene..
- Ne..
- Jaoo..

Zbog čega su joj to učinili nisam znao.
Al vidio sam da je drugačija one noći kad smo se prvi put sreli..
Kako je mogla da izraste u kulturnu djevojku bez rođenih roditelja.
Odgajali su je lažni roditelji a ona to nije znala..

- Hoćeš sutra da joj ideš u posjetu? - trgnuo sam je iz razmišljanja.
- Voljela bih.
- Doći ću u dvanaest po tebe.
- Hvala ti.
Mahnuo sam joj rukom i sjeo u auto da saberem misli.
Nije mi bilo jasno zašto i nikad ni neće.
Kako možeš biti toliko okrutan da ostaviš svoje dijete, jedno jedino.
Ona jadna leži u bolnicu a pojma nema o svom životu..
Ne mogu ništa da učinim, ne želim da istinu sazna od mene jer se dovoljno ne poznajemo, ali kad tad je mora saznati.

Okrenuo sam kljuć od Kie a autom se razli pseći lavež.
I zaboravio sam na njega.
- Pa hej, jesi li gladna.
Pričao sam s njom kao sa mi može odgovoriti.
- Tvoj vlasnik je malo bolestan ali ja ću paziti na tebe ljepotice.

Otišao sam do obližnje trgovine i kupio joj hranu, nasuo u posudicu koja mi se našla u autu i dao joj, a ona dočeka objeručke i odmah krenu halapljivo da jede.
Da mi večeras  nema spavanja shvatio sam kad mi je zazvonio telefon i vidio da me zovu iz stanice.
Nekad mi dođe da napustim.
Ali završio sam to i volim ovaj posao, samo što je nekad naporno i ne mogu se naspavat.
- Šta je sad?
- Jesi li završio što si imao, ako jesi dovuci svoje dupe u stanicu, trebaš nam.
- Čudo bi bilo kad ne bi trebao. - rekao sam ljutito i poklopio slušalicu.
Dodao sam gas a kujica je ispustila piskutavi lavež.

Stigao sam a jedan od kolega mi odmah priđe.
- Ljudi fe čekaju da im kažeš stanje djevojke.
Prevrnuo sam očima.
- Zbog toga ste me zvali?
Jeste li vi čuli ikad za spavanje?
Pogleda me prijekorno i uđe unutra, krenuo sam za njim jer mi ništa drugo nije preostalo.
Unutra su me ispitivali o stanju djevojke, o čemu ja nisam htio previše govoriti.
- Dobro je, to je bitno.
I ako nemate više šta da kažete išao bih kući jer mi je smjena davno završila.
Mahnuo sam im, nisam htio gubiti vrijeme na njihova negodovanja.

Sve vrijeme dok sam se vozio u mislima mi je bila ta nevina djevojka.
Šta da je umrla.
Kako bi se njeni pravi roditelji osjećali ako su živi, a nadam se da nisu, nek mi Bog oprosti, takvi ne zaslužuju da žive.

Nisam parkirao na uobičajeno mjesto, jer ga je neki kreten zauzeo.
Otpuhuo sam.
Umoran sam, pospan i ljut.
Ušao sam u stan, brzinski se istuširao i navukao piđamu, inače  ih ne volim ali s obzirom da vani srce puca od hladnoće morao sam obući, uvukao se pod jorgan i brzo zaspao.
Nisam očekivao ali sam usnuo nju..
Doziva me u pomoć, onda se odjednom sve zacrni, ništa se ne vidi nit čuje.
Trgnuo sam se sav mokar.
Uspravio sam se i naslonio na naslonjać od kreveta, kapljice znoja su curile iako je naplju minus petnaest.
Bilo bi previše ako joj se opet nešto desi, a snovi se nekad i ostvare..
Nekako sam opet zaspao i probudio se u deset, a u dvanaest sam morao biti u bolnici, skočio sam iz kreveta jer sam shvatio da nemam vremena sve da obavim.
Tuširanje, doručak, kafa i spremanje, sve sam radio usporedo.
U pola dvanaest sam bio ispred njihove zgrade, zatrubio sam i Ajna je već bila ispred auta.
- Jedva čekam da je vidim. - reče mi dok se borila da zaveže pojas.
- I ja. - rekao sam i stvarno tako mislio, stvarno sam želio da je vidim, želio sam da vidim da je dobro.
Ovo nema veze ni s ljubavlju niti sa bilo čim vezano.
To mi je bila dužnost, dužnost da stojim ispred njenih vrata sve dok ne bude otpuštana.

- Gdje ćeš?
- Pa da pitam u kojoj je sobi? - reće prilazeći recepciji.
- Sa mnom si.
Mahnuo sam curi sa recepcije,  na šta je ona samo kimnula glavom.
Srce mi je brže zakucalo dok smo se približavali njenoj sobi.
- Hajde uđi ti prva.
- Hvala ti puno.
Ušla je unutra i zadržala se dugo.
Čekao sam ispred, malo sjedio, malo se šetkao, već mi je počelo da ide na živce.
Šta radi toliko?
I taman kad sam odlučio da uđem ona se pomoli.
Po osmijehu sam skontao da je sve uredu.
Kroz uzdah sam se osmjehnuo i ušao i ja najzad u sobu.

Ležala je licem okrenuta prema prozoru, žmirila je, vjerovatno me nije očekivala.
Nakašljao sam se i ona se odmah okrenula.
- Kako si? - upitao sam odmah.
- Dobro sam. - gledala me iznenađeno..
- Ti si ovdje, mislim vi. - stidljivo skrenu pogled.
- Nema potrebe da mi persiraš. - umiljato sam joj se nasmijao.
A da, mene su zadužili, biću ovdje dok si i ti.
Krenula je da se uspravi.
- Nee, rana ti je još friška.
- A ne mogu ovako više. - zacvilila je.
- Izdrži, jaka si..
Sjetio sam se Ajninih riječi.
Đubrad, umjesto da budu sada ovdje s njom, oni su ko zna gdje..

Vidio sam sa se mršti, te uzeo jedan jastuk i pažljivo ga stavio ispod desnog boka da je malo podigne.
- Jel te boli.
- Nekad , pomalo..
- Alisa, možeš li da mi kažeš sta se desilo?
Trgnula se i pogledala me sa upitnim izrazom na licu.
- Kako mi znaš ime?
- Ajna mi je rekla dok smo se vozili vamo. - slagao sam.
- Aha, a dat ću izjavu kad izađem odavde.. zatvorila je oči i okrenula glavu.
Ugrizao sam se za usnu i pomazio je po kosi.
- Odspavaj, vidimo se opet.
Okrenula je glavu da me pogleda.
- Drago mi je da si ti tu a ne neko drugi. - reće i opet skrenu pogled kao da se stidila ovoga što je upravo izgovorila.
- I meni je. - rekao sam i stvarno je bilo tako.
Potruditi ću se da ovi dani dok je u bolnici joj budu što ljepši.
Neću joj dopustiti da pati.
Prvi put kad sam je vidio skontao sam da nije kao druge i to mi je dokazala, a dokaz leži u autu i vjerovatno još jede.

Podne je prošlo kada sam odvezao Ajnu kući.
Nisu me zvali iz stanice jer znaju gdje sam, napokon malo odmora od njih.
Vratio sam se nazad u bolnicu i uočio ispred njene sobe neko komešanje.
Trčeći sam prišao.
- Šta se desilo? - upitao sam doktoricu.
- Neko joj je bio u sobi.
Uletio sam joj u sobu, a jedan stariji doktor je bio uz nju i davao joj neke tablete, vjerovatno za smirenje.
Kada me je vidio napustio je prostoriju uz službeni pozdrav.
Na razdaljini od dva metra sam vidio da drhti.
Od straha.
Prišao sam joj i sjeo pored nje.
- Poslali su policajca da me čuva a njega nema ni na mapi.
Skopio sam oči i uzdahnuo.
- Odvukao sam Ajnu, izvini, nisam mogao ni predpostaviti..
- Mogla je sama da ode.
- Osjećao sam se dužnim..
- Ma da. - reće i suza joj skliznu niz lice.
Nisam znao šta da kažem, samo sam je gledao i žalio je.
- Jesil dobro?
- Neko pokušava da me ubije, šta ti misliš jesam li dobro.
- Obećavam ti neću se više micati ispred vrata, ako treba i ovdje ću bit..

I više je nisam puštao, od danas pa nadalje ona je moja briga.