Poziv.

Opet susret

Probudila sam se u običajeno vrijeme prisječajući se prošle noći.
I dalje ne vjerujući sopstvenim ušima šta se zaista desilo.
Provela sam noć sa policajcem a nekad sam ih se bojala.
Kao mala sam bježala da se sakrijem ako bih jednog od njih slučajno srela, a danas prenoćim s njim u autu.
Nema šta drugo biti osim sudbina, ili možda samo slučajnost.
Ustala sam pod tuš kako bih se razbudila i odagnala čudne misli.
Pustila sam mlaku vodu i dugo ostala..
Zatvorila oči i maštala ujedno se i pitala zašto?
Zašto je uradio onako nešto, zašto me jednostavno nije pustio, jer ne poznajemo se a on je samo policajac..

Negdje u dubini sobe sam čula zvonjavu telefona.
Ovako rano može samo Ajna zvat, pomislila sam.
I zvala je.
Saprala sam se, ogrnula peškirom i dok sam došla do telefona on je prestao da zvoni, nedugo zatim zazvonio je opet.
- Gdje gori?
- Hoćeš sa mnom?
- Gdje?
- U Azil, da malo obiđemo pse, možda i usvojimo kojeg.
- Možee. - radovala sam se danu sa Ajnom jer ga uvijek kvalitetno provedemo.
- Za sat ću naići po tebe, ok?
- Biću spremna. - rekla sam veselo i dala se u spremanje nakon što sam spustila slušalicu.
Toplo sam se obukla i izašla vani jer je Ajna već dala znak svirenom da je stigla.
Uvijek dođe ranije, ne da se čovjeku pošteno ni obući.

Izašla sam i coknula je.
- Super mirišeš.
- Hvala maco, i ti.
Čitavo vrijeme dok smo se vozile razmisljala sam da li da joj kažem za situaciju..možda ga više neću ni vidjet pa nema ni potreba da pričam za nešto što ni ne postoji.

Pred ulazom u azil zastale neko bjesno auto, , crna Kia, savršena.
- Gle stroja. - reće Ajna gurkajući me.
- Da mi je samo zavirit u njega. - čeznula sam okrečući se za autom.
Čule smo neko smijanje pa smo ušle u unutra.

Ušle smo i bum.
Na pločniku ispred jednog malog koša sjedio je on, policajac.
U savršenom izadnju.
Crna trenerka i crna maicu mu bolje stoji od policijskog odjela.
Pogledi su nam se sreli čim smo ušle na vrata..
Imao je prodorno crne oči koje kad te pogledaju zapamtiš ih za čitav život, i tako dubok pogled od kojeg se naježiš.
Onu noć nisam ga zamišljala ovako.
Je li on stvaran?
- De da te stipnem.. - nesvjesno sam rekla naglas.
- Što ćeš me štipat? - pogleda me začuđeno Ajna.
- Ha? Šta? - tek sam shvatila šta sam rekla a u sebi molila Boga da on nije čuo.
-  Ne vjerujem da smo došle ovdje, zato.. - lagala sam i netremice ga pogledala.
A on je gledao u malenog psa i mazio ga.

To da je pažljiv dokazao je onu noć, ali da voli životinje nisam znala.

- A ma šta stojiš tu više, hajde da uđemo.
Teškim i stidnim koracima sam ušla, a on je podignuo pogled prema meni, a moja usta kao da su bila zalijepljena sekundarnim ljepilom pa se nisam ni pozdravila.
- Ćao. - reće on uz tako savršen osmijeh gledajući u mene.
Ajna je trčkarala okolo, dok sam ja stajala na jednom mjestu kao ukopana
Bože šta mi je?
- Dozovi se. - šapunula sam sebi kroz zube.

On je ostavio psa u koš i otišao, nisam vidjela gdje, ali nije zatvorio vrata od koša pa je pas izašao želeći da se igra sa mnom.
Svi su čuli njegovo majušno lajanje pa su se stvorili ispred mene.
Čučnula sam kako bih ga pomazila i uzela u naručje.
Bože kako je samo bilo milo stvorenje.
- Pas osjeti kad je neko dobar. - progovori Ajna.

Ušuti bona.

Osjetila sam njegov pogled na sebi, ili sam samo umislila.

- Želim ga!
Želim ga usvojiti. - rekla sam ne skidajući pogled sa psića.
- Super.
Imate isti ukus vas dvoje. - reće neki momak. Vjerovatno je vodio ovaj azil i dobro se poznaje s njim, eto ne znam mu ni ime.

A ja od stida već potonula.
Inaće nisam stidna.
Jedva sam čekala da odem.
Stavio je psića u neku korpu i Ajna i ja smo izašle.
Ajna se cerekala a ja ko izgubljen slučaj.
Okrenula sam se iza sebe, uprkos porivu da to ne učinim, ali nije pogledao.

Zar će i gledati.

Nakon toga se desila jedna noć koja je presudila.
I ispisala našu sudbinu.

I meni se ovo toliko sviđa i ako je kratko.
A vama 😍😍