Poziv.

Volim je.

Sjećam se dana kad sam je prvi put uveo u stan. Bila je prva djevojka koju sam uveo u stan, i ostat će jedina siguran sam..sve dok nosim tajnu sa sobom veću od titanika, neću moći ništa drugo osim da samujem i žalim za njom.
Ne zato što je sama na ovom svijetu, već zato što je prva prema kojoj sam nešto osjetio i zato što je sve druge bacila u sjenu..
Izlazio sam i prije nje, i bilo ih je mnogo sa mnom, ne i u mom stanu, ali samo jedan susret s njom je bio dovoljan da na mene stavi katanac za sve druge..dok ključ samo ima ona.

Volio bih da mogu vratiti vrijeme unazad i sve promjeniti, kunem se da bih joj rekao da je volim..

Volim.

Kada je otišla onako, a nismo ni pričali, osjetio sam da je i njoj još uvijek stalo, zato je i došla, siguran sam da je ostavila onog kretena da leži i da je krenula za mnom..
Ja moram nekako, negdje da budem s njom i da joj kažem sve, moram jer me izjede ova daljina među nama, kada sazna istinu neka odmah ode, ali hoću da zna da je volim.
Bože nikad nisam ni pomislio da ću je ovoliko zavoljeti prvi put kad sam je vidio.
Toliko je volim da bih ubio i pod cijenu gubitka posla.
Ovolike ljubavi tek sam postao svjestan kad sam je ugledao dok je ležala na klupi.
Došla je meni, i to mi je ulivalo nadu, sutra ću ja otići njoj.

Svanulo je i jedva sam čekao da krenem.
Spremio sam se samo za nju.
Stavio sam parfem koji sam imao kad smo se prvi put sreli.
Dao sam gas i za tren sam se našao na putu prema njenoj kući.
Pjevušio sam i nadajući se dobrome.
Kad sam stigao do njene zgrade, parkirao sam i izletio brzinom svijetlosti.
Izbrojao sam do pet prije nego sam pozvonio.
Vrata su se otvorila a iza njih je stajao Nino.
Proveli su noć skupa i to me izjedalo.

Čujem nju iza njegovih leđa.

- Dušo, ko je ?

Dušo ?
Ne, ne, ne!

Kad se pojavila, ponestalo mi je daha.
Osjećao sam se tako jadno i bespomočno, oni na jednoj strani, ja na drugoj sam.
Stajao sam ispred vrata kao osuđenik gledajući u nju dok se privija uz njega i onda me napokon ugledala..

- Ti ?
- Možemo li popričati ? - glas mi je bio nekako čudan.

U znak onoga što smo prošli zajedno. - rekao sam u sebi a ona kao da me čula.

- Dolazim brzo! - reće njemu.

Siđe niz stepenice, krenem za njom.
Kad smo napokon ostali sami, nisam znao kako da se ponašam.

- Hajde u auto.
- Ne mogu, reci šta imaš ovdje ?
- Molim te.

Pristala je i ušla.
Na usnama mi je zatitrao osmijeh.
Sad ili nikad, znati će da je volim.

Ušli smo u auto i prvo sam šutio nekoliko trenutaka dok me ona gledala.

- Hoćeš li početi ili da idem.
- Nemoj. Moram ti nešto priznati.
Ima razlog za ono moje ponašanje..
- A ima ? - nasmija se usiljeno.
- Ima nešto što ne znaš a ja znam, i ne mogu to da ti kažem, dok smo bili zajedno bojao sam se da te izgubim, zato sam ti izgovorio sve ono, da ne bi saznala od mene istinu i ostavila me, jer vjerujuj to ne bi podnio, ionako sam se osjećao tako bespomoćno, i ne znaš koliko me boljelo i koliko sam te želio tu noć..

Gutao sam knedle da ne zaplačem.
Okrenuo sam se prema njoj, gledala je u mene ne trepćući.

- Sad te molim da mi oprostiš.
Ne moraš mi se vratiti, budi sa Ninom, samo mi oprosti.
- Šta kriješ ? - počela je da plače.
- Nemoj da plačeš molim te, ne mogu da podnesem.. - kažem a i meni suze potekoše.
Jebem ti, teško mi je.
- Šta kriješ ? - povika.
- Jaa..ne mogu ti reći, ne sad..
Samo sam želio da znaš da ništa nisam mislio od onog što sam ti rekao..
I drago mi je da si našla nekoga ko te neće povrijediti kao ja..

Okrenuo sam glavu, jer više nisam mogao da izdržim, suze su počele nekontrolisano da kapaju.

- A ti ? - pita me kroz plač.
- Ja nemam nigdje nikoga na ovom svijetu..
Izgubio sam sve što sam volio..
Nek si ti sretna, meni je to bitno.
Onda su nam se pogledi spojili i svijet je stao. Plače ona, plačem ja.

- Hajde idi, nemoj da te čeka.

Odmah je bez riječi izašla.

- Čuvaj se. - dodam.

Vidim je kako već odlazi.
Odlazi njemu..
Bio je u pravu kad je rekao; ona je moja, i jeste njegova je.
Da je moja sada bi ostala sa mnom.

- I znaj da te volim jako. - ovo me nije čula i nikad i neće.

Plačem i vozim se.
Želim samo da odem kući i spavam dok me ne prođe ova tuga, ne znam ni kako ću se koncentrisati na poslu kada znam da je on grli i ljubi.
Boli me, srce me moje boli samo kad pomislim da mu se možda dala, a ja sam imao tu priliku, propustio sam je zbog moje gluposti.
Vratio sam se kući, nisam ni zaključao auto, niti se presvukao, samo se onako shorvao na krevet.
Ujutro kad sam se probudio shvatio sam da sam zakasnio na posao. Opsujem i posaljem Harunu poruku da ću doći za sat vremena.
Tusirao sam se i spremio, kafu nisam htio piti, jer znam ako bi sjedio i pio mislio bi na nju, a moram se skoncentrisati na posao.
Došao sam tačno na vrijeme kad sam rekao ali Harun me nije ni pogledao, čak se nije ni pozdravio što mi je bilo čudno.

- Hoćeš li kafu, ja nisam pio ? - pitam ga dok sam tipkao po aparatu za kafu.

On šuti.

- Halo pitao sam te nešto ?
- Kad kažeš djevojci istinu, pričat ćemo.

Spotaknem se i kafa mi ispadne.

- Molim ?
- Rekao sam ti.
Moraš joj reći istinu, budalo.
Dolazila je jutros vamo pitala me znam li ja što kriješ, rekao sam joj da ne znam.
Slagao sam djevojku zbog tebe, a lažeš je i ti, a tvrdiš da ti je stalo od nje.

Gledao sam u jednu tačku i stiskao vlicu. Bio je upravu..

- Ne znam šta da radim, istina će je još više povrijediti.
- Vjerujem da će manje nego što si ti..a bitno je da to sazna od tebe a ne od navodne sestre.
Moraš joj reći Azure
- Reći ću, ali ne mogu sad.
Ne mogu, razumiješ li me! - kažem nešto glasnije i svi se okupiše oko nas.
- Danas me nema na poslu. - dodam.
Opsujem i izađem van.
Kako da joj kažem, kako, kad će to još više da je udalji od mene..
Osjećam da ću da poludim, jer nemam izlaza, ne znam kome da se obratim i šta da radim.
Odjednom mi je naumpao Tarik, momak iz Azila.
On je jedina osoba s kojom mogu normalno popričati, a nismo se vidjeli još od onda kad sam se upznao sa Alisom.
Bio sam blizu, pa sam odmah skrenuo u njegovu ulicu.

Kad sam ušao on se igrao s nekim malenim psićem.

- Drug. - kažem s osmijehom.
- Ko tebi put pokaza. - kaže mi pa me zagrli.
Bio je to onaj pravi bratski zagrljaj, koji mi je falio.
- Došao sam da pričamo drug.
- Šta nije uredu ?

Ni nakon sat vremena razgovora nisam požalio što sam mu se otvorio.

- Voliš li ti nju ?
- Volim brate i to kako.
- Onda ćeš se potruditi da je opet osvojiš, poslije joj možeš sve priznati, ako joj sad kažeš kada je već ionako povrijeđena izgubit ćeš je zauvijek.
- Uradit ću to, osvojit ću jee..
Odmah sam krenuo, spreman za osvajanje.

Eh sad kreće..

Mišljenje 😁😁❤