Poziv.

Idi

Dok mi je Ajna nešto pričala, kroz glavu su mi se motale riječi "on kad nešto želi to i dobije"
A baš sam se nadala da je normalan čovjek, i da ne misli samo onom stvari u gačama, ispostavilo se da je kao i svi ostali.
Bože, a toliko sam uživala u njegovom društvu..
Taj dan nisam mogla da skrenem pažnju ni na šta drugo, ljutila sam se na samu sebe jer sam tako lako povjerovala običnom policajcu i čovjeku kao što je on.
Korim sama sebe što sam sebi dopustila da mu vjerujem i da ga pustim bliže sebi.
Tako je to kad si naivan.

- Slušaš li ti mene ? - upitala me Ajna kad je skontala da nisam tu.

- A.. šta si rekla ?

- Šta je s tobom ?

- Ništa, moram da idem, čujemo se kasnije.
Ustala sam sa stolice i pojurila ka njegovom stanu, nije ga bilo kad sam ušla, razočarala sam se, nisam mogla ništa da ga pitam.
Spakovala sam svoje stvari i krenula vani kada se on pojavio.

- Ideš negdje ?

- Da. - kratko sam odgovorila i prošla pored njega vukući mali koverčić za sobom.

- Hej, stani, šta je bilo ?

Krenuo je da me dodirne, izmakla sam se.

- Ne diraj me.

- Alisa reci mi šta se desilo ?

- Gospodin što želi to i dobije, zar ne ?

- Ne razumijem.

- Naravno da razumiješ.
Nisam jedna od onih na koje si navikao.

- O čemu pričaš Alisa, neko ti je nešto rekao ?

- Krivo ti je što je istina izašla na vidjelo ?

- Kakva istina jebemu, progovori! - lupio je šakom od zid, ruka mu je bila krvava, ali nisam marila.

- Ovo je sve bila igra, samo da me dobiješ, istina je izašla na vidjelo, ali moram te razočarati, nećeš dobiti ono što tražiš.

Okrenula sam se i izašla iz stana.

- Ko ti je rekao?

Zastala sam, i ne okrećući se rekla;
- Harun!

U jednom trenutku htjela sam se vratiti unutra, i pobrinuti se za njegovu ruku, ali tu sam pomisao izbrisala iz glave kada sam se sjetila Harunovih riječi.
Izašla sam na cestu i ponovo ga srela.
Zaustavio je svoj auto i sjela sam.
Vozali smo se gradom, nisam htjela nigdje drugo ići, nisam bila raspoložena.

- Kako je prošlo ?

- Molim ?

- Razgovor ?

- Od kud znaš da sam mu rekla ?

- Vidim kofere..

- Ah, da.. ništa, ne zaslužuje da pričam s njim.
Vratit ću se u svoj stan.

- Misliš da nije rizično ?

- Šta treba da bude, biće.
Stani mi ovdje. - pokazala sam mu rukom ispred male zgrdice čiji su zidovi bili ukrašeni psećim šapicama.
U dvorištu zgrade su bile kućice za pse, svakakvih boja.
Neki su psi pušteni, a neki su bili u svojim kućicama, neki mirno spavali, ušla sam unutra.
Pozdravila se s momkom od prošli put.

- Dobar dan, izvoli. - rekao mi je kroz smijeh.

- Došla sam po svog psa.

- Ne razumijem ?

- Šta ne razumiješ, psa, želim svog psa..

- A po psa je došao Azur..

Nervozno sam se nasmijala.