Poziv.

Ne smiješ me ostaviti

Iako sam saznala groznu istinu o svom životu, nisam previše marila..
Nisam čeznula za tim da saznam gdje su moji roditelji, nije me ni zanimalo..jer da su bili pravi roditelji ne bi me ostavili ispred vrata neke nepoznate porodice...
Moji jedini i pravi roditelji će ostati oni koji su me odgojili..
Mada ni oni nisu bili tu kada su bile potrebni, jer su imali svog posla u drugoj državi i to im ne zamjeram. Znam da su me voljeli i da me vole, kao što i ja volim njih. Čak neće ni saznati da ja znam istinu..
I od svega mi najviše smeta što čovjek koji mi znaći krio to od mene, iako je krio zbog toga da me zaštiti, i zbog toga što mu je stalo do mene, željela sam da mi kaže pa da zajedno prolazimo kroz to, onako sam prolazila sama bez igdje ikoga.
I kažu prava ljubav sve oprašta, pa sam i ja tako oprostila njemu.
Jer moja ljubav prema njemu je toliko velika, nisam ni očekivala da će mi ovoliko ući pod kožu.

Alarm mi zazvoni, i ustanem, otuširam se, obućem se prikladno vremenu.
Proljeće je stiglo i sve cvijeta, i sve se budi.
Odem u svoj butik vesela jer ću se vidjeti sa njim.
Sve mi je ravno do mora i ništa mi ne može pokvariti raspoloženje.
Čitav dan sam sjedila ispred butika.
Provela sam dan časkajući sa ljudima koje sam tu upoznala.

Zaključam butik i pozvem Ajnu te dogovorimo sastanak u Kaffi.

Prošetam Baščaršijom i nedaleko od Vječne vatre čujem razne sirene.
Velika gužva je ispred, nisam mogla da vidim šta se dešava.
Kola hitne pomoći i policijska patrola, čujem poneki i plač.

"Brže, brže." Čujem nekoga.

"Šta se dešava?" Upitam tek onako i nikoga posebno dok se guram groz gužvu.
Niko ne odgovara jer već vidim.
Vidim i ne vjerujem. Gledam a u sebi se nadam da nije onako kao što izgleda..
Stojim nepomično dok gledam u crnu Kiu.
Ne vidim i ne osjećm ljude oko sebe. Ne osjećam ni noge.
Ima milion istih automobila. Pomislim.
Približim se mjestu događaja da se uvjerim..
I ono što vidim me slomi.
Crna golf petica je udarila u njegovu stranu.
Nikoga u autu nema, a hitna je već otišla, čujem zvuk sirene u daljini.

Sjedem na trotoar pa osjetim nečiju ruku na ramenu, okrenem se kad moja Ajna.

"Dušo."

"On je." Jedva izgovorim.

Privuče me sebi u zagrljaj.

" Trebali smo se vidjeti." Kažem kroz suze.

"Gospođice." Čujem nepoznati glas iza leđa.

Trznem se i okrenem prema glasu.

Vidim policajca srednjih godina.

"Vidim da plačete, pa vjerovatno poznajete nekoga od povrijeđenih?

"Ovaj iz Kie." Zajecam.

"Pođite onda sa mnom u bolnicu."
Ostavim Ajnu i odmah krenem s njim.

"Azur je naš kolega."

"Znam da jeste." Bolno uzdahnem.

"Ne mogu reći da je lakše povrijeđen, s obzirom da je drugi auto udario u njegovu stranu. Sad se samo možemo moliti"

" Ne pristajem na to da umre." Zagrmim.

" Niko ne pristaje gospođice  ali morate biti spremni na sve."

Smrcnem i okrenem glavu jer ne želim nastaviti ovaj razgovor.
Samo da što prije stignemo i da ga vidim.

Čim stignemo na prilaz i on stane, ja izletim, ne čekam ni da se parkira.
Zalupim vrata i otrčim unutra.
Uđem unutra, i prvo što ugledam je Harun.

"Na intezivnoj je." Čujem sestricu dok mu govori.

Priđem im i čim nam se pogledi sretnu počnem da jecam na šta se on sažali pa me povuče u zagrljaj.

" Izvući će se on, i sama znaš da hoće.." Kaže mi iako osjetim nesigurnost u njegovom glasu.

"Šta ako se ne probudi?" Zajecam.

"Hoće, jer imate još toga da prođete zajedno..
Radi tebe će.." I tu staje jer se začu  pištanje.
Doktori trče i ulaze u nečiju sobu.
Osjetim da me Harun stiska jače.
I postaje mi jasno..
Njegovo srce staje.
Otrčim do sobe i vidim da ga oživljavaju.
Imam osjećaj da je i moje srce stalo zajedno s njegovim.
Srušim se na pod i već vrištim.
Dođe doktorica i Harun zajedno s njom.

" Neka ti da nešto za smirenje."

" Ne dirajte me!" Viknem pa se podignem i uđem u njegovu sobu, odahnem kada vidim da diše.

"Gospođice ne možete vamo."

" Ja sam mu djevojka.
Kako je on?"

" Ovaj put je imao sreće, bitna su naredna dvadeset i četri sata, ako preživi, živjet će, ako ne..."

" Živjet će on." Kažem odlučno.
Mora.

Doktor mi se samo blago nasmiješi i ode iz sobe.
Ja ne izađem za njim već sjednem pored njega.
Uzmem njegovu modru ruku i milujem je. Želim da me osjeti.

"Probudi se." Šapnem.

"Znaš, kada sam bila mala ja sam se bojala murijaka, čak i kad samo auto vidim, ja bježim..
A onda sam vidjela tebe i pustila  da mi se približiš..
Ušao si mi pod kožu a da nisam ni shvatila..i ne dam ti da izađeš, ne dam ti da me ostaviš.
Sad se probudi, hajde."
Jecam dok suze kapaju.

"Volim te Azure.
Ne znam da li me čuješ, ali kada se probudiš reči ću ti opet."

Poljubim njegovu ruku i izađem.
U hodniku me sačeka Harun.

"Kako je."

Odmahnem glavom dok mi suze kapaju.

"Idi kući, odmori se."

"Ne idem ja nigdje, ovdje sam dok se ne probudi." Viknem.

On samo kimne glavom i ode.

Sjednem ispred njegove sobe, nadajući se svaki čas da će se probuditi.
Prošla je čitava noć i ništa se nije desilo.
Zamolim doktora da me pusti unutra, jer postajem nervozna.

Dobar je doktor pa me pusti.
Zahvalim se i uđem.
On leži kao i jučer, nepomično.
Maska za kisik mu je na ustima, cjevčice na rukama.
Infuzija teče. Kardiogram pišti pravilno..
Sjednem pored njega ponovo, i uzmem ga za njegovu modru ruku.

"Ne smiješ me ostaviti..ako me voliš ostat ćeš živ.."

Spustim glavu na njegova prsa i čujem otkucaje srca..
Onda osjetim njegovu ruku kako se pomiće.

"Alisa" Izgovori tiho.

"Azure! " Trznem se.

Vidim mu blagi smješak.

"Probudio se se." Kažem tiho.

"Mislila si da ću te ostaviti.
Ne,ne, imamo mi još dosta toga proći zajedno."

"Budalo." Zagrlim ga uz širok osmijeh, dok mi padaju suze radosnice.

Of ja 😁
Evo omiljenih napokon ❤