Poziv.

Nisam otišla

Kad sam u njegovoj blizini osjećam se neopisivo sigurno.
Ni slutila nisam kad sam ga prvi put vidjela da ću dočekati ovo da spavam u njegovom stanu i to bez ikakvog straha da će nešto pokušati, ipak je muško.
Ali činilo se da nije jedan od onih kojeg zanima samo ona stvar.
Nisam se plašila njega, ali sam se plašila toga što sam sama u stanu.
Iako sam bila zaključana, ona budala bi ušla i kroz mišiju rupicu samo da dobije ono što želi..
Suočila sam se sa strahom i odšetala do kuhinje, hoću da napravim nešto za jelo.
Makaroni sa četri vrste sira.
Ima li išta bolje?

Čitava kuća je zamirisala, sigurna sam da će se i njenu dopasti kad dođe.
Kada sam postavljala tanjir na stol, čula sam ključeve u bravi.
Došao je.
Ušao je a meni je tanjir ispao iz ruke, sreća bio je prazan.
Bio je krvav. Usna mu je krvarila, a on nije ni pokušao da je zaustavi.

- Šta se desilo?

- Sve je uredu. - rekao je i sjeo na kauč.
Rukama je tek sad pokušao da zaustavi krv ali bezuspješno.

- Imaš li pribor za prvu pomoć? - uspaničila sam se.

- Ima, eto tu u ormaru. - pokazao je rukom na hodnik.

Malo sam osjetila nelagodu dok sam sjedila blizu njega, previše blizu njega i sanirala mu ranu, rukama mu dodirujući usne.
Ponekad bi nam se pogledi sreli ali brzo bih se usredočila na posao, nisam se dala smesti.
Ne smijem dozvoliti da njegova blizina utječe na mene.

- Našao sam ga.. - reće mi nakon nekoliko trenutaka.

- Koga?

- Tvog bivšeg dečka.

Pogled sam spojila s njegovim.

- Ozbiljno?
Bilo mi je drago što će majmun napkon da dobije zasluženo.

- Gdje si ga našao?

- U Kaffi.
Išao sam do Ajne, i ona mi je pomogla..

Ušutila sam, i za par centimetara se odmakla od njega.
Je li ja to osjetim ljubomoru?

Odmahnula sam glavom kako bi odagnala misli.

- Jel ti on ovo uradio?

- Jeste, u stanici kad sam ga priveo.

- Đubre!

Osjetila sam njegove ruke na svojima i kako traži moj pogled.

- Hej, ne brini, ne može više ništa da ti uradi.. - nasmijao mi se a ja sam imala osjećaj da lebdim.

- Hvala ti. - rekla sam postiđeno.

- Hvala i tebi. - rekao je i dalje drzeći moje ruke.
Ni ja se nešto nisam protivila tome.
Godila mi je njegova blizina.
A da me privlači kao muškarac to je sigurno još od onog susreta u azilu, bio je prokleto sexy i prelijep.
A pomisao da ću ga viđat još neko vrijeme ujutro kad ustane, da ću ga gledati kako spava, doručkovati i večerati s njim mi se mnogo sviđala..
I zanimalo me da li se i on isto osjeća, morat ću ga nekako nagovoriti da mi sam kaže, a ja ga neću ništa pitati, natjerat ću ga djelima.

Kada je napokon pustio moje ruke, ustao je i stao do prozora gledajući negdje..

- Ja bih sad da idem kući.. - iskušavala sam ga.

Nije se okretao.

- Kako hoćeš.. - izgovorio je i dalje gledajući kroz prozor.

I evo ga, neželjeni odgovor.
Želim da mi kaže da ne idem.
Morat ću se još malo potrudit.
Ali kako?

-Hajde prvo da jedemo, spremila sam makarone, svidjet će ti se.

Bez protivljenja je ušao u kuhinju i sjeo za stol.
Izvadila sam tanjir i za njega.

- Baš sam ogladnio. - reće mi dok sam mu vadila makarone u tanjir.

Osjetila sam njegov pogled na sebi, bojala sam se toga na mu uzvratim.
Sjela sam na stolicu do njegove i usredočila se na tanjir ispred sebe.

- I baš moraš da ideš? - upita me baš kad sam htjela prvi zalogaj da stavim u usta.

- Pa da, sad mi ne može nauditi..

- Uredu, odvest ću te večeras.. - skrenuo je pogled i nastavio jesti.

- Hvala.. - kratko sam odgovorila i zatim izgubila apetit.

Ipak želi da odem.

Bilo je šest sati kad sam krenula.
Spakovala sam neke sitnice koje sam imala u bolnici, i krenula prema vratima, iskreno se nadajući da će se predomisliti u zadnji tren..
Ali nije, izašla sam iz njegove kuće.
Nadala sam se da će se taksi brzo pojaviti.
I baš kad mi je ta misao proletila kroz glavi ugledala sam ga a u istom trenutku čula njegov glas iza sebe.

- Hej.

Iste sekunde sam se okrenula.

- Imam ideju. - reče.

- Kaži.

- Večeras ima neki film, naručit ćemo pizzu, pa želiš li da gledamo zajedno, onda sutra možeš da ideš?

To! To! To!

Pogledala sam prema gore da Mu se zahvalim.

- Može. - odgovorila sam a on je uzvratio osmijehom.

Imao je snježno bijele zube.
Njegov osmijeh je obasjao čitavu ulicu.

Uzeo mi je torbu iz ruke a njegovi prsti su okrznuli moju ruku.
I ja ne mogu da vjerujem šta mi se dešava.

Ušli smo unutra i ja sam primjetila da je neobično veseo.
Ako je zbog mene zašto mi ne kaže.
A kome i govorim, i ja sam ista...

- Koju želiš pizzu?

- Koju god.

Inaće volim pizzu, pa mi nije bitno koju jedem.
Film se počeo prikazivati i osam sati.
U to vrijeme je stigla i pizza.
Ja sam nam napravila kokice.
I udobno se svalila na kauč.

Jel se ovo meni zaista dešava?

Poslala sam Ajni poruku.
Morala sam bar s nekim podjelit radost.

"Imam ti svašta pričati."

Nismo progovorili ni riječi.
Ja nisam od stida a za njega ne znam..
Nisam imala hrabrosti da išta kažem što bi omelo ovu ugodnu tišinu.

- Ovo mi je omiljeni film! - reko smo u glas kad je film napokon počeo.

On se široko nasmijao.

- Drago mi je. - reče.

Na pola filma osjetila sam kako me san hvata..
Oči su mi se sklapale a ja sam se trudila da ne zaspim.
Zar ću opet na njegovom ramenu.
Ako ovako nastavim onda neću moći da odem..

Al san me nije pitao i zaspala sam..