Samo moja mala

"uvod"

Ispod mračnog neona grada Pančeva, postoji grupa mladića koji su prisiljeni da preživljavaju na ulici. medjutim, nisu sami u tome - imaju jedni druge. Marko je vodja ekipe - ćelav, sa braon očima, i osećajem da ga je život izneverio. sa problematičnom porodičnom situacijom, marko je našao utočište u uličnom životu. tu je i Damjan - psiho, Milan - Miki, i Stefan - kenjac, svi sa svojim unutrašnjim demonima, ali svi sa istom željom - da prežive.

svakodnevno se bore sa raznim izazovima koje im život na ulici donosi - tuče, kradje, dilovanje droge. Ipak, izmedju njih postoji čvrsto prijateljstvo i medjusobno poštovanje koje ih drži zajedno. uprkos svojoj mladosti, već su iskusili surovost života i naučili da se bore za sebe. zajedno idu i bodre svoj omiljeni klub - Crvena Zvezda, i u tim trenucima uspevaju da zaborave na probleme i uživaju u zajedničkom interesu. Iako su često u sukobu sa zakonom i u lošem društvu, ova ekipa se trudi da preživi i pronadje svoje mesto u svetu u kom su odrasli. pa da krenemo sa pričom..

Bila je noć, stavljam kapuljaču na glavu i ulazim u malu pekaru ovog naseg kraja. svetla su bila prigušena, a prodavačica koja je radila bila je vidno smorena na svom poslu, to je devojka iz kraja lepa i slatka. ali nisam bio ovde zbog nje, već zbog hrane. nije bilo novca da platimo, pa sam se odlučio za nešto što nisam ponosan - kradju.

"dobro veče", pozdravio sam prodavačicu.

"dobro veče, izvolite", odgovorila je ona sa osmehom.

"četiri bureka sa sirom i može četiri jogurta", rekao sam dok sam pravio sebi put do kase.

prodavačica je sve spakovala u kesu i stavila je pored mene na pult.

"to je 560 dinara", rekla je ona dok je pružala ruku prema meni.

"izvinii.." bila je baš fina al jebiga.

"zašto?" začudjenom facom me je pogledala prodavačica.

pogledam oko sebe da vidim ima li koga u blizini, kada sam ugledao priliku, brzo sam zgrabio kesu i bez reči izjurio iz pekare. trčao sam nekih par kilometra i zaustavio se kad sam bio dovoljno udaljen i van opasnosti, de me je čekala moja ekipa.

"evo ga lav", uzbudjeno je rekao kenjac, a ostali su počeli da se smeškaju.

"uspeo sam braćo, evo klope", dodao sam.

"to breee", rekao je psiho i mahao kesom u vazduhu.

"mada mi je žao prodavačice", priznao sam.

"to ona mala radila?" upitao je psiho.

"da", odgovorio sam i osetio kako mi se grlo steže.

"idemo u štek, da ne privlačimo pažnju", predložio je miki.

"upravu je, idemo", složio sam se i krenuli smo ka našem šteku.

Ivana P.O.V

Izlazim iz automobila i stajem ispred nove kuće u Pančevu. usput ja sam Ivana, imam 15 godina, a moji roditelji su se nedavno razveli. otac je otišao u austriju sa svojom novom ženom, a ja sam ostala sa mamom i prisiljena sam da se preselim ovde. nedostajaće mi moja stara škola i drugari, bilo mi je lepo u beogradu. zašto se sve ovo moralo desiti?

ulazim u kuću, nije bila mnogo velika ali u njoj je bilo sve što nam je potrebno za normalan život. ubrzo sam raspakovala stvari sa mamom kako bi što pre sredili kuću. otišla sam u toalet kako bi odradila higijenu i sredila malo kosu, bila sam rašćerupana.

"jesi li gladna?" mama glasnim tonom iz kuhinje.

"pomalo", odgovaram i krećem prema kuhinji, "šta ima za ručak?"

"makarone sa sirom i parmezanom", odgovara mama dok mi pruža tanjir.

"uh, ovo je već treći dan zaredom", kažem uzdahnuvši.

"znam draga, ali moramo se snaći za sada", objašnjava mi ona, "stvari će se popraviti, veruj mi".

počele smo da večeramo u pristojnom razgovoru, divila sam se njoj kako je krila emocije od mene, pravila se da je sve najbolje ali znala sam da je iz unutra veoma tužna.

"kako ti se čini okolina" mama

"nije loše.." rekla sam malo smoreno.

"znam dušo da nije baš bajno, i da ti ne dostaje društvo iz beograda, ali moramo da započnemo nove živote" mama

"znam mama, trudiću se da se naviknem na sve ovo", odgovorila sam joj polako i pokušala da se nasmejem. "a možda uskoro i nadjem neke nove prijatelje ovde."

mama je pogledala prema meni sa toplim osmehom na licu. "sigurna sam da ćeš uspeti, ivana. ti si jaka i hrabra devojka."

osetila sam se malo bolje nakon njenih reči podrške. shvatila sam da je vreme da se okrenem novom poglavlju u životu i da se prilagodim novoj situaciji.

"hvala ti mama"

jutro, narednog dana..

toplina koju osećam mi odgovara, tišina u toj odvratnoj ulici. jedino što mogu da ćujem su moji otkucaji srca.

"ivana, ustaj!" glasan glas mame nad mojom glavom me trza iz sna, ali nisam reagovala jer mi se baš spava, bilo je lepo dok je trajalo. danas krećem u novu školu, iskreno baš mi se ne ide.

"ivana 6 sati je! zakasnićeš u školu!"

"dobro dobro, ustajem!" ustala sam iz kreveta i krenula ka toaletu, besno sam zalupila vrata, ni sama ne znam zašto.. otišla sam u toalet i odradila higijenu, vezala sam kosu i otišla nazad u sobu kako bi se presvukla. obukla sam belu najk majcu na kratke rukave i plave farmerke. dok sam silazila niz stepenice iz kuhinje je dopirao prelep miris hrane, kad sam ušla u kuhinju bilo je svačega na stolu, sele smo da ručamo.