Samo moja mala

"sačekuša"

"ejj polako, nisam ti ja jedna od onih kurva koju ćeš samo da koristiš" ljutim tonom sam mu rekla i prekrstila ruke kako bi se pravila da sam ljuta.

"u što smo opasni" Marko

"hmm" nisam znala šta da kažem.

"videćemo mi jos" rekao je kroz smeh.

"šta ćemo videti??" pitala sam ga radoznalo.

"vidimo se malena" nije hteo da mi odgovori već je promenio temu, pozdravio se samnom i otišao. Jaoj glupačo, upravo sam se setila da me čeka mama, brzo sam požurila i izašla iz dvorišta škole. ulazim u crveni Fiat i sedam pozadi. mama me je odma čudno pogledala.

"šta te tolko zadržalo u školi?" radoznalo sa kezom me je upitala.

"direktor škole me je nešto smaro" slagala sam prvo što mi je palo napamet al izgleda neuspešno.

"ne laži me, videla sam sve" mama

"mhm, baš sve?" zbunjeno i stidljivo sam je pitala.

"svaki detalj!" sa osmehom do ušiju je rekla. nisam znala šta da kažem pa sam ćutala.

"ne brini dušo ne ljutim se, to je normalno, trebaš da imaš svoju ljubav"

"e pa nije to što ti misliš, samo smo drugari, ne svidja mi se uopšte." i ona i ja smo znali da sam rekla laž, al pravila sam se ozbiljna i ako mi nije verovala.

"da da" mama

stigle smo kući, izlazim iz kola i ulazim u kuću, u kuhinji je već bila spremna hrana. jele smo zajedno pa se moja mama spremila i otišla na posao, večeras sam sama kući, mama mi radi noćnu smenu, što znači da ostajem do kasno.

Marko P.O.V

noć se polako spuštala, vraćamo se iz škole, idemo iza zgrada prečicama kako bi stigli što pre kući, čuo se nepoznati glas iza nas.

X1 "vidi,vidi"

X2 "deste cigani"

bili su to grobari, opkolili su nas sa svih strana, bilo ih je preko deset a nas samo tri, srce mi je ubrzano kucalo dok sam pokušavao da ostanem smiren i pribran u ovoj opasnoj situaciji, grobari su se smejali i dobacivali nam uvrede, a ja sam osetio kako mi se telo napinje, spremno za bilo kakvu akciju koja bi mogla da se desi.

"šta oćete?" drsko sam ih pitao.

X1 "ne volimo da našim krajem šetaju cigani" ironično je rekao sa osmehom dok se približavao i dobacivao uvrede dok su ostali grobari kružili oko nas.

"jebiga, naviknite se" psiho

X2 "vidim da si hrabar, mali. Ali ovde nemaš nikakve šanse" 

X3 "moraćemo malo da vas prebijemo, ipak ovo je naš kraj" ubacio se i treći u razgovor.

gledao sam u njih sa gnevom i mržnjom, ali sam pokušavao da zadržim hladnu glavu i ne pokazujem im strah, znao sam da ovo nije dobro, ali nisam znao šta da radim, onda sam primetio da jedan od grobara izvlači nož iz džepa i polako se približavao meni i mojoj ekipi.

u tom trenutku je nastao opšti haos, gledao sam oko sebe kako bih procenio situaciju pa sam brzo reagovao i počeo da se branim, napao me je x2 koji me je udario šakom u lice, nisam imao vremena da razmišljam, već sam brzo odgovorio udarcem.

pokušali smo da se branimo ali neuspešno, bilo ih je previše tako da su nas prebili, flaše,palice su letele na sve strane dok su nas udarali. osetio sam krv na glavi al nisam mogao ništa da uradim povodom toga. borba je bila očajna, a situacija je bila sve gore i gore, bili smo nadjačani i prebijani, a grobari su bili sve agresivniji i nasilniji, ubrzo sam izgubio orijentaciju o tome gde su moji ortaci, a gomila ljudi se kretala oko mene.

kada sam se vratio u svest, bio sam u ambulantnim kolima, pored mene su sedele dve doktorke dok sam ja ležao, ovo nije dobro, nakon što me previju odmah će me kupi policija, moram da pobegnem odavde kako znam i umem, poćeo sam da razmišljam kako da to uradim dok se jedna doktorka drala da se držim.

odlučio sam da rizikujem i pokušam da pobegnem iz kola, lagano sam se ispružio i polako smanjivao tempo svog disanja kako bih se pripremio za akciju, doktorke su bile zauzete razgovorom, tako da sam polako počeo da se krećem ka vratima. kada sam se približio vratima, okrenuo sam se ka doktorkama i iznenada skočio sa kreveta, zaustavio sam se na trenutak i pogledao u njih.

"napišite u izveštaju da sam vaskrso i otišao" morao sam malo da se našalim.

 Iako su se začudile, nisu reagovale brzo dovoljno da me spreče, otrčao sam prema izlazu i naglo otvorio vrata ambulantnog vozila.

u tom trenutku sam se osvrnuo i video da su se zaustavili pa sam ubrzao tempo, ne znam ni ja odakle mi snaga da ovako trčim sa ranama, osećao sam se kao u filmu, nisam mogao da verujem šta se dešava, ubrzo sam stigao do jedne zgrade i odlučio da se sakrijem u njoj, krenuo sam ka ulazu, a zatim brzo sakrio u jednoj od napuštenih stanova, iskoristio sam priliku i zgrabio telefon da javim ekipi da sam dobro.