Samo moja mala

"utakmica"

Marko P.O.V

Nalazim se u napuštenoj fabrici, preko puta mog vozila se nalazi crni bmw novije klase. Otvaram vrata i izlazim iz kola, on izlazi zamnom i prilazimo jedan drugom, predao sam mu odma robu koju je on proverio, kada je shvatio da je kokain isplatio je pare i odmah smo se razišli, nisam stupao u razgovore sa mafijašima i narkomanima već sam prodavao drogu kako bi imao para za život, stavljam svoj život pod veliki rizik al od toga živim jebiga.

krećem ka damjanovoj kući koja se nalazi u jednom mirnom delu grada, stižem ispred njegove kuće veoma brzo, svirnem par puta kako bi znao da sam stigao, večeras idemo na utakmicu i potrebno je organizovati celu ekipu. Moraćemo da uzmemo karte, takodje da sredimo prevoz i dogovorimo se oko mesta gde ćemo se sresti. nakon nekoliko minuta, damjan izlazi iz kuće i ulazi u auto.

"desi brate"  pozdravim  se sa njim pa polako krenemo da obavimo sve što je potrebno.

"prevoz je srednjen tebra, idemo kombijem" psiho

"topina brate! nisam ni sumnjao u tebe" rekao sam iskreno, uvek uradi stvari kako treba.

"znaš me brat moj" psiho

"dada, zato sam cimnuo mariju i sredio večeras posle tekme da dovede one njene kurave" valjalo bi da se opusti malo ekipa, realno zaslužili su.

"to flopara, ko da si mi pročitao misli!" bio je vidno zadovoljan.

"ljubi brat"

"a šta je sa kartama, jesi ih nabavio?" pitao me je psiho.

"da, sve je spremno, čekaju nas u kafiću, sve sam dogovorio sa likom", odgovorio sam mu. "sad idemo po karte pa da javimo ostalima de ćemo se okupljati" sve smo zajedno planirali usput.

krenuli smo prema kafiću gde su nas čekale karte, a putem smo razgovarali o tome ko će voziti kombi.

(5 Sati kasnije..)

nalazimo se ispred marakane, dajem psihu karte koji podeli celoj ekipi pa polako krenemo na ulaz, žutaci nas pretresu od glave do pete ali ipak uspemo da sakrijemo par baklji i unesemo na tribinu, prodjemo kontrolu pa polako krenemo niz stepenice ka kopu, uvek stojimo dole de su grupe i najvatreniji navijači, tribinom je vladao prelep miris duvana i alkohola, čuo se zvuk bubnjeva i navijačkih pesama, atmosfera je bila naelektrisana i svi su jedva čekali da utakmica počne.

Ivana P.O.V

vozile smo se nekih sat vremena autobusom a onda izašle na dobro poznatu stanicu, po običaju anja i ja uvek kasnimo na utakmice, ali obožavamo da gledamo zvezdu, tata me je vodio od moje 4 godine na utakmice, pomalo mi ne dostaje al ne mogu da verujem da me je ostavio tek tako. ulazimo na severnu tribinu, unutra je već bila gužva, sele smo negde gore kako bi pratile utakmicu, razmišljala sam o marku, da li ću njega videti, nisam mu rekla da dolazim.

"ivana, moram nešto da ti kažem" ozbiljnim tonom mi se obratila anja.

"reci?"

"svidja mi se jedan momak" a

"opa, koji?"

"jedan drug od marka, mislim da se zove damjan" sam pomisao da smo se obe zaljubile u loše momke me tera da se nasmejem.

"vidiš anja ti i ja se zaljubljujemo samo u kretene" našalila sam se malo, obe smo znale da je ovo istina po smo počele da se smejemo.

"kad smo već kod toga moram i ja da ti kažem nešto" rešila sam da joj se poverim.

"šta?" radoznalo me je slušala

"sinoć posle žurke sam otišla sa markom i kod njega sam spavala" stidljivim glasom sam joj rekla a ona me je gledala zapravo ponosno.

"molim, pričaj sve!" morala sam da joj ispričam svaki detalj, kod nje ne sme ništa da promakne ahahah, udahnula sam pa joj sve lepo ispričala od početka do kraja u što kraćoj verziji a ona me je pažljivo slušala.

anja je počela da se cereka "ti si stvarno luda ivana, kako si to uspela? samo spavali, sa njim? kako ivana" pitala me je.

"ne znam ni ja kako se to dogodilo", rekla sam joj. "samo se desilo i bilo je dobro." znala sam da to nije bilo baš najpametnije, ali nekako mi je bilo uzbudljivo biti s markom to veče.

"idalje ne mogu da verujem da nije pokušao da te iskoristi" prokomentarsala je anja.

"nije da nije pokušavao kroz razogovor.. ali samo smo spavali i to zagrljeni i bilo mi je prelepo!" rekla sam iskreno.

"samo pazi, znaš kakav je on" sad se malo uozbiljila.

"znam, ne brini", odgovorila sam joj. "ali moram da priznam malo mi se svidja taj osećaj nepoznatog i uzbudljivog."

"razumem te" anja

Marko P.O.V

utakmica počinje, igrači izlaze na teren pa smo ih ispratili uz aplauz podrške, trupe se podigle svoje barijake, bubnjari su počeli da vode neverovatan ritam, pa smo počeli svi da navijamo po komandi vodje.

"od rodjenja mog

nije prošlo bez imena tvogni dan ni godina zvezdo crvenasamo s tobom ja, biću uvek zvezdo crvena, s tobom bicu ja zvezdo crvena."

kako je igra odmicala, napetost u vazduhu postajala je sve veća, gubili smo sa jednim golom, a vreme prvog poluvremena je isticalo, Igrači su davali sve od sebe, ali jednostavno nisu mogli da probiju odbranu protivničkog tima, masa je postajala nestrpljiva i osećao sam kako se frustracija povećava.

iznenada u poslednjim minutima poluvremena, jedan od naših igrača uspeo je da prodje:

- 44 Minut Utakmice
- Crvena Zvezda napada
- Evo šanse
- Bennn
- Evo golaa, zvezda postiže pogodak preko Bena!
- Katai prelepo ubacio u prostor a Ben odradio školski.

stadion je eksplodirao od radosti i aplauza dok smo svi skakali i grlili se, urlajući na vrh glasa. Bio je to trenutak čistog zadovoljstva i adrenalina, i nisam mogao da se ne osećam zahvalnim što sam deo toga.

prvo poluvreme se završilo sa rezulatatom 1:1, ostavio sam ekipu i krenuo da se penjem gore na stepenice kako bi otišao u toalet, par drugara iz moje ekipe je krenulo zamnom iz istog razloga.