Samo moja mala

"stanica"

"šta se dešava? zašto su policajci ovde?" pitala sam zbunjeno, gledajući kako se situacija brzo menja, damjan i anja su izgledali jednako preplašeno, marko je bio zbunjen, ali pokušavao je da ostane smirenm možda je neka greška? milion stvari mi je prolazilo kroz glavu u ovom momentu.

"policija, na pod!" p

"odmah na pod!" p

nakon njihovog dranja izašli smo iz bazena i legli svi na pod, kako nebi nastao neki veći icident, ali došli su samo zbog marka, upereni pištoljima su došli do njega i vezali ga lisicama, bilo je 4 pandura, držali su pištolje kao da je najveći kriminalac.. odveli ga u kola i otišli.. ništa nam nisu rekli.. šta sad da radim..

nakon što su policajci nasilno upali i izveli marka iz bazena, ostali smo zapanjeni i prestravljeni, nisam mogla da shvatim šta se upravo dogodilo, svi smo ostali ležati na podu, ne uspevajući da se oporavimo od šoka.

damjan je odmah uhvatio telefon u ruke i zvao neke ljude, ne znam ni koga, suze su mi krenule niz lice pa sam počela da plačem, anja je to uvidela pa je brzo dotrčala do mene kako bi me smirila.

"šta se upravo desilo?" pitala je anja damjana nakon što je završio histeričan poziv, a on nas tužno pogleda.

"samo da nije uhapšen zbog droge, nadajmo se da ga je luka prijavio zbog tuče" damjan

"kako misliš?" anja

"pa ako je zbog tuče, pustiće ga odma, samo novčanu kaznu će dobije" govorio je damjan.

"ne mogu da verujem šta se dešava" idalje nisam verovala..

"ne brini ivana, izvučićemo  ga" pokušao je damjan da me uteši.

damjan nas je uporno ubedjivao da će sve biti uredu samo da nebi plakala, koliko god smo se svadjali, ovo me je dodirnulo..

Marko P.O.V

kada sam ušao u prostoriju za ispitivanje, osetio sam kako mi se srce ubrzava. Pogledao sam oko sebe i primetio da je prostorija vrlo mala, sa samo jednim stolom i tri stolice. Policajac je stajao kod vrata, dok je inspektor ušao unutra i seo na jednu od stolica.

gledao sam inspektora sa mešavinom straha i očekivanja, bio sam svestan da se situacija oko mene brzo razvija, ali nisam znao šta da očekujem od ovog ispitivanja, ne smem da pokažem strah niti nesigurnost, jer ću tako pokazati da lažem ili krijem nešto, uozbiljio sam facu onako kako najbolje umem, neće mene neki pandur sa značkom da uplaši.

"pa da počnemo, ja sam inspektor petrović" pokazao mi je da sadnem dok mi je pričao, sedam na stolicu i gledam ga hladno u oči, što njega iznervira već u startu.

"mali, osućen si da si brutalno pretukao osobu" petrović

"ali mene to ne zanima, petljaš sa drogom?" petrović

"ne znam o čemu pričate" rekao sam hladno, nikad nisam bio drukara niti ću biti.

počeo je sad da se smeje, "znam da je prodaješ, ne pravi se lud".

"rekoh, ne znam o čemu pričate" nisam popuštao, niko ne može biti uporniji od mene.

"vidiš znao sam da ćeš ćutati, zato sam te doveo ovde" petrović

"znam sve o tebi, pazi šta radiš" petrović

"aha" nije me uplašio nimalo, pederko pandurski.

"možda te se klinci u kraju plaše, ali ja ne" sada misli da je opasan? ne kontam.

"čekam te da napraviš grešku, a onda ćemo se videti" petrović

"jedva čekam" a ja mu odgovorim kroz smeh, videćemo videčemo.

"dobro, videćemo se mi još.." petrović

"pusti te ga" petrović

prilazi pandur koji je bio sa strane i skida mi lisice, pa me polako vodi ka izlazu.

Ivana P.O.V

čekamo ispred policijske stanice, minut je trajao kao jedan sat, bila sam baš zabrinuta, samo se nadam da će sad izaći bez lisica, čekali smo nekih 15 minuta, i evo ga, napokon ga vidim na vratima da izlazi, sad mi je laknulo.. koliko sam želela da ga zagrlim, uradila sam sad to, nisam mogla više da izdržim, bukvalno sam skočila na njega a on me je uhvatio, jako sam ga zagrlila.

"kretenu, uplašio si me.." nisam ga puštala iz zagrljla, mada ni on se nije baš nešto opirao, imao je osmeh na licu.

"ivana dobro je, relano nije me bilo pola sata, sat" smeškao se a ja sam ga samo mrko pogledala, pa je digao ruke u znak predaje, anja i damjan su otišli, videli su šta se dešava pa su nas ostavili, dušeee.

"nemoj da se ikad više ponovi ovako nešto" rekla sam mu šefovskim tonom dok sam držala prst u vis, što je njega nasmejalo.

"jasno šefice moja" ovo je bio kao lep gest u ovoj situaciji, nek bude šta bude, jebiga.

bili smo sve bliže jedan drugom, mogla sam da osetim njegov dah koliko smo bili blizu, i onda se desilo, poljubili smo se, otvorila sam usta pa je jezikom obišao svaki delić mojih usna, bio je nežan i agresivan u isto vreme, ljubljenje je trajalo skoro dva minuta, čarobno... rešila sam nešto da uradim pa sam mu rekla da želim da idemo kod njega, nije ispitivao zašto ali odma je prihvatio, napokon se vraća sve na staro, posle ovoliko dugih noći opet je moj, nadam se. pozvao je taksi kako bi krenuli kod njega.

(...)

bilo je oko 18:30, noć je polako padala, nalazili smo se kod njega u sobi, vladala je uglavnom tišina, on me je gledao svo vreme, napokon sam skupila hrabrost i odlučila da mu kažem ono što sam htela.

"marko.." rekla sam tihim tonom, a on mi odgovori tako divnim glasom "molim malena" prišla sam mu i počela da govorim, dok me je on pažljivo pratio svaki pokret.