Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

Uvod

- Molim te Ema večeras se ponašaj normalno. Stvarno želim da ostavim dobar utisak na njega.

Gledam svoju sestru kako sa ushićenjem leti po stanu, sklanja stvari i briše prašinu koju nikad do sada nije brisala. Mislila sam da ne zna ni kako izgleda krpa za brisanje, a kamoli da ume da obriše prašinu. Mora da joj je mnogo stalo do tog lika, pomislih. Pričala je o njemu sa takvim oduševljenjem, ali nisam bila zainteresovana da bilo šta od toga čijem. Toliko da mu ni ime nisam upamtila. Oduvek sam se pitala kako joj tako lako ide od ruke kada su muškarci u pitanju. Imala je toliko veza, ali mi se čini da joj ni jedan nije toliko značio kao gospodin bezimeni.

I ako smo sestre, Magdalena i ja se mnogo razlikujemo. Što fizički, što temperamentom. Ona je oduvek bila omiljena u društvu, velika pričalica i ona koja voli da bude u centru pažnje, dok sam ja važila za hladnu i nedodirljivu. Mada, ako se pitam, ja bih to više nazvala nezainteresovanu. Imala sam svoj neki krug prijatelja, pa se nisam trudila da ga širim. Smarale su me te njihove žurke, ženske priče i sve ono što ide u tim godinama. Više sam volela da sedim na krovu zgrade, slušam Merlina i pijem pivo iz flaše. Više mi je prijala samoća, nego nečije društvo. Ne znam, nisam umela sa tim licemernim licima i lažnim osmesima. Ličila sam ja na devojku, samo što nisam bila tipična devojka. Više sam bila dete izgubljeno u stvarnom svetu.

Odrasle smo sa majkom, jer nas je otac napustio kada mi je bilo dve godine, a Magdaleni pet. Otišao je zbog druge žena. I čini mi se da sam tog dana zamrzela sav muški svet. Gledala sam majku koja se slama, koja plače svake noći krišom da je ne vidimo. Gledala sam njenu tugu svakog dana, ali sam joj se uprkos svemu divila. Bila je jaka žena. Samo je ona znala koliko je bola u sebi nosila, ali se uvek trudila da je mi ne osetimo. Krila je ona to dobro, ali znale smo to i same. Sećam se da sam toliko bila ljuta da sam sve slike na kojima je bio Mile, pocepala i da sam obećala sebi da ni jednom muškarcu neću dozvoliti da mi srce slomi. Magdalena je to bolje podnela od mene. Ona je bila ona razmažena ćerka kojoj je sve dopušteno, dok sam ja bila ona tiha i posluša. Mogla sam i ja da divljam, da se pravdam pubertetom ali srce mi se cepalo znajući kroz šta je sve majka prošla da bi nas izvela na pravi put. .

Otac se naravno nikad nije vratio, niti javljao.. A ja sam ga odavno i sahranili, odžalila i nastavila dalje. Pa kad god me neko pita gde mi je otac, kažem umro je davno . Za mene jeste. Možda sam zbog tog bola i postala takva. Ali eto, sa svojih 26 godina ni jedan dečko me nije ponizio, vredjao, varao, ostavljao ili povredio. To sam uglavnom bila ja. Ona koja ostavlja i odlazi. Ne vezujem se, niti verujem u ljubav.

Jasmina  me svakog dana grdi, ali u dubini duše znam da sve što mi kaže, priča za moje dobro. Nekad i preteram, ali odrasla sam bez očeve figure i nisam imala primer čoveka koji voli. Imala sam primer jedne velike kukavice zbog kojeg sam ostala emotivno hendikepirana. Magdalena je opet trčala za muškarcima. Imala padova i uspona, što se ljubavi tiče. Patila je, plakala je i svaki put loše birala. Nisam joj se nikad mešala, a nisam je nešto ni tešila. Ježila sam se od toga. Volela je da je neko sažaljeva, a kada nije po njenom to je bio smak sveta. Često smo se svadjale. Nervirala me je ta njena sebičnost i ta njena samoživost. Volela sam je naravno, samo što ponekad nisam mogla da je razumem. Podsećala me je na oca. Imala je taj njegov pogled, te njegove oči.. Pa sam često bila besna kada je pogleda. Ne zbog nje, nego zbog onoga što u njoj vidim. Zato sam, čim sam se zaposlila u banci, podigla  kredit i kupila manji stan za sebe. Odselila sam se, jer mi više nije prijala buka, želela sam svoju tišinu. Svoju neku intimu i svoju privatnost. Magdalena je ostala da živi sa Jasminom, kaže sve dok se ne uda, jer  joj ne pada na pamet da kupuje stan kad će sutra živeti kod muža. Sa jedne strane bilo mi je drago što majka nije sama, i ako svakog dana odem na kafu kad Magdalena nije tu, da možemo da se ispričamo.

Moja Jasmina se nije udavala, niti je ikada više imala nekog muškarca. Život je posvetila nama, radila je kao učiteljica u osnovnoj školi i djaci su je jako voleli. Bila je mila žena, tiha i jako lepo. I sada, sa svojih 55 godina izgleda bolje od neke devojke. Često se pitam, zbog kakve li je samo Mile ostavio. . I šta je to želeo više što pored Jasmine nije imao. Mnogo puta sam htela da je pitam, ali se svaki put ujedem za jezik. Neću da budim stare rane. Prošlost ipak treba ostaviti tamo gde joj je mesto.  Imale smo lepo detinjstvo, ali eto.. Bilo je nešto što nam je nedostajao. Očeva ljubav. Jasmina ga nikad nije spominjala, niti se o njemu raspitivala. Jednom je rekla komšinici Veri, 'Neka je on samo srećan, ja imam za koga da živim.'
I imala je za koga da živi. A mi smo imale primer jedne hrabre žene, kojoj treba večno da budemo zahvalne što smo ovakve kakve jesmo danas.

Nikad od nje nismo ništa krile, znala je za svaki naš nestašluk i svaku našu bubicu. Magdale je svakog dečka dovodila da ga upoznamo, ali ja nikad ni jednog. Nisam želela da bilo koga dovodim, sve dok ne osetim da je ono pravo i ako u to nisam verovala. Jasmina se već navikla na svoje zetove koje je Magdalena menjala kao ja čarape. Ali večeras je nešto posebno. Nikad ni za jednog nismo pravile večeru. Jasmina je ceo dan provela u kuhinji praveći torte, kolače i ostale djakonije. Spremala je kad da nam dolazi čitava porodica u goste, a ne jedan čovek. Radovala se zbog Magdalene.. Samo ja nisam nešto bila oduševljena. Valjda sam na to navikla. Na njene velike ljubavi i njene brodoleme. Obećala sam da ću ostati na večeri, i ako sam želela samo da odem što pre. Gledala je svaki čas na sat, pa u telefon.. Nameštala je kosu na svaka tri minuta, sto puta se presvukla.. Šetala je ispred nas kao da je na modnoj pisti.. Bila mi je smešna, onako pogubljena i zbunjena.

Najzad posle tri sata presvlačenja obukla je crvenu haljinu na cvetiće i stavila crveni karmin. Gledala sam nju, pa onda u sebe. Iscepane farke dubokog struka, obična siva majica i kućne papuče. Baš sam izgledala spremno za jednu porodičnu večeru. Jasmina je davnih dana postavila sto, pa je ceo stan naprskala osveživačem da ubije miris zaprške, ali je miris kokosa sa vanilom gušio koliko je bio jak. Spremale smo se kao da je udajemo, ali bilo nam je lepo. Skoro se nismo tako smejale. Kao da se neka radost u naš dom uvukla. Radost koja me je vratila hodnicima sećanja u ono detinjstvo. Samo što smo sada dve odrasle devojke i majka koja nas sa ponosom grli i koja se sa nama smeje uprkos svim olujama koje su se u našim životima desile. A nije nam bilo lako... Nije.