Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 28 ~

Dugo sam stajala u kadi i razmišljala dok se topla voda slivala niz moje telo. Prijala mi je ta toplina. Kao da je voda sa sobom nosila svaku moju misao. Nizale su mi se slike kao neki film u glavi. Uspomene. Poljupci. Reči. Tela koja se spajaju. Pogledi. Dodiri. I dete. To dete koje nije bilo krivo. To dete koje je zaslužilo svu njegovu ljubav. To dete kojem nemam pravo da otmem ono što mu propada. To dete koje me je vratilo u prošlost. Ne znam da li sam plakala, ili su me oči pekle zbog vode. Presekla sam. Odjednom. Ugasila sam vodu, ogrnula se bademantilom i izašla sam iz kupatila rešena da se vratim svom životu i da nastavim dalje, kao da ništa od ovog nije bilo. Nove odluke. Novi dani. Život koji teče.

Odlučna u svojoj nameri, rekla sam Jasminu da više nema potrebe da bude sa mnom i da je vreme da se vrati svom životu.. Gledala me je pomalo zbunjeno, dok sam joj objašnjavala da se zaista osećam dobro i spremno da nastavim dalje. Ne znam da li mi je poverovala, ali je ipak otišla. Morala sam da joj obećam da ću otići na kontrolu i da ću o svom zdravlju malo više voditi računa. I ne znam da li sam joj to samo jednom obećala ili sam kao papagaj ponavljala na svakih pola sata dok konačno nije izašla na vrata i otišla.

Opet sam imala svoju slobodu. Udahnula sam duboko, a zatim nasula malo belog vina. Želela sam da se opustim, a za opuštanje najbolji lek je oduvek bio  alkohol. Upalila sam laptop i poslala zvanično obaveštenje direktoru da se vraćam sa bolovanja i da ću koliko već sutra biti na svom radnom mestu. Sa njim tek imam teme za pričanje. Ali polako. Jedno po jedno. Sve će doći na svoje mesto. Okačila sam uniformu na čiviluk i rešila da ću ostatal večeri provesti uz neki film i po još koju čašu vina.

I ne znam koliko je sati bilo kada sam ugasila TV i onako pomalo sanovna legla u krevet. Pokrila sam se i samoj sebi poželela laku noć. I čini mi se da je to bio prvi trenutak kada nisam pomislila na njega. Kada sam mislila samo o novom danu. O meni. O svom životu. Trenutak u kome sam opet bila samo ja.

                                  ***

Ustala sam pre alarma. Ne znam da li sam uopšte i spavala. Čini mi se da sam celu noć bila u nekom polusnu. Budila sam se često. Ali nisam bila umorna. Šta više bila sam dobro raspoložena i puna nekog uzbuđenja. Radovala sam se ovom danu. Svom poslu. Svojim obavezama.

Našminkala sam se kao da idem u provod, a ne na posao. Obukla svoju uniformu i zavezala kosi. Bila sam samoj sebi lepa. Stavila sam malo parfema, obula crne  salonske i pogledala se još koji put u ogledalu. Da, bila sam lepa. I bilo je ovo lepo jutro.

Krenula sam ranije nego inače, da bih izbegla gužvu u saobraćaju i da bih našla parking. Pozvala sam Jasminu samo da joj kažem da sam dobro i da ne brine. U banku sam ušla sa osmehom. I na trenutak sam se osećala kao pobednik. Portir me je srdačno pozdravio. Nikog još nije bilo. Pogledala sam na sat i shvatila da sam poranila. Ušla sam u kancelariju i širom otvorila prozore. Zatim sam skuvala puno šolju kafe i sela da popijem na miru. Bila sam spremna za novi radni dan. A onda je Jovana kao furija uletela u kancelariju i počela da me grli i ljubi.

- Živa si dobro je.

Na to njeno živa si, počela sam da se smejem glasno, kao da sam čula najsmešnija vic na svetu. Stvarno nije bila normalna.

- Pa živa sam kao što vidiš, živa i zdrava!

- Nemaš pojma koliko sam bila uplašena. Nisam htela da te zovem stalno, do duše zvala sam tvoju mamu da pitam kako si.

- Ne brini dobro sam. Sada je sve prošlo.

- Znači imaću doživotnu traumu kada ovde udjem.. sva sreća što sam došla na vreme..

- Jovana dobro sam sad, nećemo da se vraćamo na ono što je bilo.

- Danima se pričalo o tebi. Sa svima sam u svađi, da samo znaš kakve su sve priče bile..

- Briga me. Ne želim o tome da mislim. Neka pričaju šta god im volja.

- Kreteni.

Nasmejala sam se ponovo i zagrlila je jako. Koliko god da mi nekad ide na živce, volela sam je. Drago mi je da je sve kao nekada. Popile smo kafu zajedno, a onda sam izašla iz kancelarije i krenula kod direktora. Neke stvari moramo da rešimo. Pokucala sam i udahnula duboko. Čula sam promukli glas.

- Da?

Otvorila sam vrata i ušla.

- Dobar dan direktore. Kao što sam Vam u mejlu napisala, vratila sam se na svoje radno mesto.

- Drago mi je da si dobro. Sve si nas uplašila.

- Nije mi bila namera.

Pokazao mi je rukom da sednem.

- Nadam se da je sada sve u redu.

- Jeste, ali postoje neke stvari zbog kojih sam sada ovde.

- Recite, kako mogu da pomognem.

- Kao što znate politika naše banke je takva kakva je. Upućeni ste da sam podigla kredit pre izvesnog perioda i verujem da ste upućeni da je taj kredit bez mog znanja i mog odobrenja otplaćen od strane nekog drugog. Proverila sam sa svojim advokatima i to svakako nije moglo da se uradi bez mog odobrenja. No, to sada nije bitno. Ja sam taj problem rešila , ali da sada ne bih podnosila tužbu i tužila se sa Vama zahtevam da ubuduće ako se desi, nešto slično tome, da prvo mene pitate i tražite moje odobrenje.

Pričala sam kao naučenu pesmicu. Naravno da se nisam konsultovala sa advokatima. I nemam ih. Samo sam želela da shvati da nisam glupa, ni naivna. I da jedan Petar ne može biti vlasnik mog života. Gutao je knedle dok me je slušao. Mogla sam da vidim kako crveni u obrazima. Bilo mi je neprijatno.

- Osim toga, ovde sam zbog još jedne stvari. .

- Recite.

- Kao što znate ja imam završen menadžment i ne bih želela da čitavog života budem tu gde sam. Pa bih Vas najljubaznije zamolila da me unaprediti u skladu sa mojim obrazovanjem.

Ćutao je nekoliko sekundi, a onda je mirnim glasom rekao.

- Naravno. To je odavno trebalo da se uradi. Od danas ste vi moj zamenik, moja desna ruka. Vi ćete biti zaduženi za sve što se tiče nadzora, podučavanja i vođenja tima. Da li vam to odgovara Emilija?

- Apsolutno.

- Za sat vremena će biti gotovo ugovor a vi polako svoje stvari prebacite u drugu kancelariju.

- Hvala vam puno. I da, kredit sam podigla u drugoj banci, i kada mi legne novac uplatiću ga na Petrov račun. Nadam se da neće biti nekih problema u tome.

Ustala sam i sa osmehom izašla iz kancelarije. Bila je to još jedna pobeda za mene. Novo radno mesto. Unapredjenje. Vratila sam se u kancelariju i počela sam pakujem stvari. Sačekala sam ugovor, a kada sam ga potpisala pozvala sam sve zaposlene u salu za sastanke. Svu su bili u čudu kada su saznali da sam im sada ja na neki način glavna. Svojim izlaganjem svima sam im vratila za sve one priče koje su kružile o meni. I za kraj sam se nasmejala pobednički i poželela uspešnh radnu nedelju.

Napravila sam selfi i okačila objavu uz opis

Draga ja, život je lep. Od danas, zvanično boss!

I ne znam što sam to uradila. Možda da bih Petru stavila do znanja, da ne zavisim od njega i da svoje uspehe sama redjam. Da. Zbog njega. Ali bila je to poslednja stvar koju sam uradila zbog njega.

Obećavam.