Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 13 ~

Otišla sam na kafu kod Jasmine. Nismo se videle nekoliko dana. Prosto se iznenadila kada me je ugledala na vratima. Prvo što je zapazila jesu pramenovi, a onda me je celo vreme gledala i pogledima mi postavljala brojna pitanja. Samo što nijedno od tih pitanja nije izašlo iz njenih usta. Pravila sam se luda. Ponašala sam se kao da je sve normalno, kao da mi se ništa ne dešava u životu. Kao da nisam poludela i podetinjila. Pričale smo o banci, o njenim učenicima, o Magdaleni koja je otišla na Zlatibor sa novim dečkom.

- Znači mama tako kažeš.. Nije mi se hvalila da ide.

- Htela je da te zove, ali nije stigla. Stalno je sa njim.

- Pa drago mi je ako je srećna.

- Deluje sine, deluje. A ti?

- Šta ja mama?

- Jesi ti srećna?

- Jao Jasmina kao da me ne znaš.. Šta mi
fali pa da ne budem srećna..

- Ljubav. Neko ko će te voleti. Nekog koga ćeš ti voleti.

- Pa desiće se i to jednom, ne žurim ja mama nigde. Ni na jedan voz neću zakasniti.

- Jeste sine, ali taj voz ume da projuri tako brzo.. Vreme ti je da nadješ nekog, da se i ti skrasiš. Lete sine godine, i ne osetiš.

- A šta je sa tobom mama, i ti bi onda trebalo nekog da nadješ, ako ništa bar da imaš sa kim šolju kafe da popiješ.

- Moj voz je odavno otišao.. Mene su godine preskočile. Imam vas dve i niko mi više nije potreban. Jednom je moje srce volelo. Više nije u stanju da voli.

- Znam mama, ali eto nas dve smo odrasle. Svaka ima svoje živote, a ja ne želim da sutra ostaneš sama i da nemaš nikog pored sebe.

- Ne brini ti sine za mene, ja sam već dugo sama.. Umem ja sa svojom samoćom. Više se plašim za vas.. I više bi me bolela vaša samoća nego što me je bolela moja.

Osetila sam suze kako mi se skupljaju u očima. Neka me je tuga oko srce zagrlila. Svaka njena reč me je bolela. I mogla sam da osetim jecaj u njenom glasu i suze koje guta. Hrabra je ona. Uvek je i bila. I nikad svoju bol nije pokazala. A znam da je boli i dan danas. I znam da čuva njegovu sliku i da je krije u svojim stvarima da je mi ne bi našle. Znam ja da ona još uvek voli Mila i da ga nikad neće preboleti. Udahnula sam duboko i poželela da je zagrlim, ali sam se plašila ako je zagrlim da će sva ova tuga iz mene izaći na oči. Nisam htela da plačem pred njom, jer bi je moje suze još više zabolele. Takva je bila moja Jasmina. Nežna žena, a tako jaka.

- Mama ne brinem se ja, ako ostanem sama imam tebe, pa eto zajedno ćemo da pijemo kafu.

- Nećeš ti sa mnom piti kafu već sa svojim mužem. A ja ću da uživam sa unučićima, šta će mi iko.

Nasmejala sam se i promenila temu jer je svaka sekunda bila bliža suzama. Pila sam onu kafu, slušala njene priče o nestašnom Vuku i zaljubljenoj Sofiji. O sednicama i testovima. Pomalo zamišljena u svojim mislima, pomalo odsutna, ali trudila sam se da ne primeti. Pričale smo dugo i već je prošlo vreme ručka kada sam krenula.

Bila sam umorna, pa sam pravo u stan otišla. Dok sam se vozila ka stanu razmišljala sam o svojoj budućnosti. O vremenu koje je sve bliže. Ali nisam mogla da zamislim nikog u toj budućnosti sem Petra. Poželela sam da on bude muž sa kojim ću piti kafu i muž sa kojim ću imati troje dece. I lepo mi je bilo u toj mašti. Imala sam osmeh na licu. I srce mi je par puta zaigrao. Sve dok nisam udahnula i priznale sebi da sam daleko od te mašte. Daleko smo mi od bilo kakve budućnosti.

Ušla sam u stan zamišljena. Nisam bila raspoložena. Umor me je savladao. Glava me je bolela. Samo sam želela da legnem i da spavam. Danas ću od svega da odmorim. Valjda su me ove burne noći stigle. Valjda me je moja ludost izmorila. Valjda noćas želim samo mir. Tišinu. Samoću. San. I moj krevet.