Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 29 ~

Konačno se bura smirila. Izašla sam na pučinu, ne plivam više. Nema oluje. Vetar više ne duva. Prošlo je. Valjda. Ne znam. U ovih nekoliko proteklih par dana trudim se da živim kao da se ništa nije desilo. Kao da je sve to bio samo jedan košmar iz kog sam se napokon probudila.

Sredila sam svoj život donekle. Radim ono što me napokon čini zadovoljnom. Povukla sam se do neke granice. Prestala sam da posećujem noćne klubove. Prestala sam da pijem. Ne dokazujem se više, niti se takmičim. Rešila sam da i društvene mreže pogasim. Ne želim da pratim njegov život, niti želim da on zna išta o mom životu. Lepo mi je ovako. Imam svoj neki mir. Svoju slobodu. Dišem lakše. I mislim da mogu da kažem da je sada sve onako kako bi trebalo da jeste.

Juče me je pozvala medicinska sestra sa private klinike u kojoj radi doktor Kostadinović. Iznenadila sam se pozivu, ali mi je odmah prošlo kroz glavu moje obećanje da ću otići na kontrolu. Naravno da nisam otišla. Smatrala sam da nema potrebe pošto se osećam dobro. Ljubazna sestra mi je rekla da je doktor izričito tražio da dođem na pregled i ponudila mi je slobodne termine. Pokušala sam da joj objasnim da nemam vremena i da nema potrebe jer se osećam više nego dobro, ali bila je uporna. Na kraju sam morala da popustim pa sam kontrolu zakazala sledeće nedelje u popodnevnim časovima. Nakon razgovora usledio je Jasminin poziv. Mogla sam da pretpostavim da je ona razlog zbog kojeg doktor insistira na pregledu. Nekako sam je umirila i obećala da ću ovom puta biti odgovornija za svoje zdravlje.

Ne mislim da je u pitanju bolest srca, ali sve promene koje je doktor video bile su uzrokovane jednim imenom. Delovalo je da sam jaka i stabilna ličnosti, ali on me je porazio. Pokazao mi je koliko sam slaba i emotivno i fizičko. Istina me je slomila koliko god sam želela da se sa njom suočim. Neke stvari teško možeš da preboliš. Ali izdaju i nepoverenje nikad. I dalje pokušavam da ga opravdam i da shvatim zašto je sve to od mene sakrio. Zbog čega nije imao poverenja u mene?

Insistirala sam da tom poverenju od samog starta, trudila sam se da mu verujem i da ne sumnjam u njega. Želela sam isti odnos prema meni. I briga me za glupi strah. Koliko god od nečega strahovao, ne treba prikrivati ono što jesi, jer sve to kad rad ispliva na površinu. Nije imao razloga da strahuje. Ne bih ga odbacila. Ne bih ni mrzela to dete, kao što ga i ne mrzim. Ništa od ovoga ne bi bilo samo da je bio muško i rekao mi sve u lice. I opet se ja vraćam na priču. I opet o njemu mislim. A rekla sam da neću više.

Prošlo je. Ponavljam. Prošla je bura. Prošla je oluja. Idemo dalje. Život se nastavlja, jer u životu nema pauze. Nema onog dugmeta koje pritisneš pa kažeš čekaj sada, da odmorim. Nema odmora. Nema stajanja. Živiš svaki dan iznova i iznova. Dišeš isti vazduh i trudiš se da bez tog vazduha nikad ne ostaneš. Koliko god da je srce slomljeno ono nastavlja da kuca. Ne umire se tako lako od ljubavi.

Ljubav te samo dobro nauči lekcijama koje život ne može. Ljubav te slomi, ali te ljubav i ojača. U ljubavi nema krivca, jer su svi krivi. I onaj ko voli i onaj ko izdaje. Moju lekciju o ljubavi možda sam tek sad naučila. A opet, možda je ovo bio samo uvod u lekciju. Ne znam. Nisam nikad toliko volela. I ako mi se sada čini da nikad više i neću tako voleti. Ali sudbina je čudo. Sudbina ima takve planove za nas. Zato i ne brinem više, zato sam sve prepustila nekom tamo ko upravlja sudbinom i univerzumom. Jer od moje borbe nije bilo vajde. Nije bilo pobede, samo poraza.

Prošlo je. Ponavljam. Svaki put kad mi šeta mislima. Prošlo je.