Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 8 ~

Bila sam toliko ljuta na sebe što mi je uopšte palo na pamet da se upuštam u bilo kakvu priču sa dotičnim gospodinom. Bila sam toliko ljuta na njega i na tu njegovu dozu smelosti. Bila sam ljuta na direktora banke koji čestito nije ni seo u fotelju, a već traži nemoguće. Ljuta na svakog mogućeg prolaznika i na svaki pogled ispod oka. Na ivici nervnog sloma. Eto tako sam se osećala.

Izašla sam sa posla bez ijedne reči. Ni zdravo, ni dovidjenja nisam rekla. Izjurila sam poput tornada. Samo da pobegnem što dalje od ovog odvratnog mesta i odvratnih ljudi. Vozila sam se dugo kroz ulice Beograda. Nije mi se išlo u stan, a nisam imala ni gde da odem. Ni sama nisam znala šta ću od sebe. Kod Jasmine nisam htela da idem, jer bi ona odmah primetila da nešto nije u redu. A bojala sam se, da bih ovako nervozna, i ja sama nešto rekla. Pa sam se tako, kao bez glave vozila u krug. Na kraju sam se parkirala i izašla da prošetam do keja u Zemunu. Bilo mi je potrebno malo vazduha. Šetala sam pored reke, onako bez ijeden misli. Gledala sam u vodu i one divne bele labudove. Oko mene su deca trčkarala. Ljudi su zajedno sa decom bacali mrvice hleba i kokice i fotografisali divne beogradske labudove.

Šetala sam sama. I čini mi se da su svi oko mene bilo sa nekim parom.. Samo sam ja eto šetala sama. Kada me je bes prošao, nastupila je neka tuga. Plakalo mi se. A ni sama ne znam iz kog razloga. Osećala sam neku težinu u grudima i tako neki osećaj žaljenje. Samo ne znam koga sam žalila. Sela sam na hladan beton, pokušavajući da se izborim sa suzama koje su bile tu na korak da poteknu. U daljini se čula neka tužna balada, čini mi se od Džeja. Želela sam samoj sebi da priznam osećanja, ali ostala sam zbunjena na svako pitanje koje sam sebi postavila. Prvi put u svom životu nisam znala šta osećam prema nekom muškarcu. Nije to ljubav. Daleko je od osećaja zaljubljenosti. Bila je to neka vrsta samo privlačnosti. Neka požuda u meni. Neka vatra koja gori u mom telu. Ne znam.. Znala sam da ga želim, ali nisam bila sigurna da li bih mogla da ga volim. I da li ga volim. Razmišljala sam dugo o njegovom izrazu lica. O njegovom besu. O njegovim rečima. O svom nezrelom ponašanju. I zaista sam se osećala kao neka klinka koja se inati kada nije po njenom. Otključala sam telefon i rešila da budem odrasla žena. Odblokirala sam ga i ponovo prelistala ceo njegov profil. Bio je bezobrazno lep. Imao je neki pogled i nešto u tim plavim očima. A onda mi je iznenada sinula ideja. Okrenula sam poznati broj, dok me je neki osećaj uzbuđenja sve više obuzima. Aleksa se javio posle petog zvona.

- Eee pa gde si ti ludo jedna?!

- Slušaj me dobro, zovem te jer mi treba jedna ogromna usluga!

- Reci druže moj..

- Samo mi reci da pristaješ!

- Sve za tebe druže!

- Onda me večeras kupiš oko deset i ideš sa mnom u provod.

- Zašto mislim da to nije sve?

- Večeras ćeš da budeš moj budući dečko..

- Jesi normalna, ti hoćeš da me Anita ostavi?

- Molim teee.. Moram jednog lika da napravim ljubomornim. . Obećavam ništa nećemo raditi.. Samo igrati.. Onako kao nekada..

- Ema znaš da si moja rak rana.. I ne znam da ti kažem ne, ali posle svega ne znam da li je to pametno.

- Objasniću ja sve Aniti, ništa ne brini.

- Nemoj, počeće opet da paranoiše. Bolje da joj ja kažem. I ovako stalno misli kako te nisam preboleo.

- Joj Aleksa kad je to bilo.. Bili smo bre klinci..

- Jesmo..

- Znači kupiš me?

- Zbog tebe ću jednog dana stradati..

- Ne znam šta bih bez tebe!

Aleksa je moj bivši dečko i moj najbolji drug. Do duše nikad ga nisam volela u tom pogledu, ali eto.. Znamo se od malih nogu. Prošli smo sve faze odrastanja zajedno. U onim najludjim danima našeg puberteta bili smo oslonac jedno drugome. Prvo pijanstvo, prvi poljubac, prvi seks.. Sve smo to zajedno prošli, pa mi se čini da smo u tim tinejdžerskim godinama pronašli jedno u drugome ono što nismo mogli u drugima. Ali kada smo odrasli i postali malo ozbiljniji shvatili smo šta je ljubav i da nismo jedno za drugo. Iskreno, shvatila sam to sama. Kada je svo to ludilo prošlo znala sam da ga ne volim kao muškarca, već kao nekog ko je bio moj. I ako mi nikad nije priznao znam da sam mu slomila srce. Voleo je on mene i još me voli, samo se eto navikao da život ide dalje i prihvatio me kao drugaricu. Ne znam. Možda sam bila prema njemu bezobrazna, možda nije zaslužio da ga na taj način povredim, ali nisam nikad mogla nešto što ne želim. I smatrala sam da nisam za njega i da nije za mene. Da smo previše vremena zajedno proveli i da je čitav život ispred nas. Od tad smo proredili kontakt, pogotovo kada je u njegov život ušla Anita. Dobra je to devojka, ali kao i svaka devojka oseti kada je opasnost tu. Nije znala celu priču, ali deo priče je dovoljan da joj se svaki put digne kosa na glavi kada me vidi. Ne krivim je, znam kako izgleda ženska ljubomora. Lep su oni par, ali mi po karakteru nisu jedno za drugo. Samo što nemam pravo da mu se mešam u život i solim pamet. Dovoljno sam mu bola nanela.