Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 16 ~

Ne. Neću ja nikog da zovem. Cepam belu vizit kartu na najsitnije deliće. Ispijam dupli viski koji sam naručila. Palim cigaretu i ako je nisam zapalila godinu dana. Sada mi je tako potrebna. Uvlačim dim, dva.. osećam kako nikotin ulazi u svaku poru moje ćelije. Dišem polako.. smireno. Pokušavam da donesem pravu odluku. Pokušavam da shvatim čemu sve ovo. U ušima mi odzvanja direktorov glas i ono njegovo molim te... Pred očima mi je Petrova faca i onaj osmeh pun cinizma. Kakvu li je sad igru smislio? Taman kad pomislim da smo završili i došli do zadnjeg nivoa, on započne neku novu igru i opet sve u krug.

Palim još jednu cigaretu. Gledam na sat. Telefon sam ugasila. Nisam za društvo. Prija mi samoća. Ne. Neću ga zvati. Ali ću otići do njega. Bez najave, bez objašnjena. Gasim cigaretu i plaćam konobaru. Častim ga jer nemam živaca da čekam kusur da mi vrati. Uhvatila me neka čudna euforija. Neki adrenalin. Panika. Idem, ali ne znam ni šta da mu kažem. Hiljadu rečenica u glavi, a ni jedna nije dovoljno dobra da se izgovori. Bes me je napustio posle druge čaše viskija. Ne idem da se svadjam. Idem da stavim tačku na sve. Idem da završim priču za koju ne znam ni kad je počela. Nismo mi jedno za drugo. Ne znamo mi da volimo. Ni sebe, ni druge. Znamo samo da nanosimo bol. Jedno drugome.

Gužva na autokomandi. Stojim u koloni vozila. Na radiju pesma od Dženana. Pojačavam muziku ne bi li oterala misli. Prokleti Beograd. I prokleta gužva. Kreten iza mene uporno svira. Psujem ga i ako me ništa ne čuje. Krenem. Stanem. Već pola sata. Živci mi popuštaju. Unervozila sam se. Uspevam nekako da izadjem iz kolone. Krećem drugim putem. Vetar počinje da duva, oblaci se navlače. Izgleda da će kiša. Skrećem u neku ulicu. Tražim parking. Do restorana ću peške. Ubija me ova gužva. I ovaj jebeni petak. Mora da je opet onaj retrogradni mesec kad mi ništa ne ide od ruke. Nameštam kosu. Malo parfema, da prikrijem tragove viskija.

Koračam prema restoranu. U stomaku mi vri. Smirujem samu sebe. Vetar koji mi mrsi kosu. Izgledam očajno. Psujem i Petra i Beograd i gužvu i vremensku prognozu.. idem ulicom kao neki ludak pušten iz ludnice. Ljudi se okreću za mnom i krste se. Pokušavam da namestim raščupanu kosu pre nego što udjem u restoran. Otvaram vrata, a na ulazu me dočekuje neka silikonuša u utegnutoj sivoj haljini.

- Izvolite, imate li rezervisano?

Odmeravam je od glave do pete, poput skenera. Ježim se na pomisao da je bila sa Petrom. Gleda u mene i očekuje da kažem nešto.

- Imam dogovor sa Petrom.

Podiže obrve i odmerava me. Znala sam. Mora da je imao nešto sa njom.

- Samo da proverim da li je gospodin Petar tu. I da Vas najavim.

- Znam da je tu, očekuje me. Reci mu samo da ga traži Ema.

- U redu, sačekajte.

Drsko mi odgovara. Sa nadrkanom facom odlazi. Kako bih joj slatko raščupala tu njenu plavu kosu. Umesto nje, nakon par sekundi pojavljuje se sedi čovek koji mi se ljubazno obraća.

- Možete poći sa mnom, gospodin vas očekuje.

Znam da me čeka. A čekam i ja njega, odavno. Ulazim u kancelariju koja je tako sredjena. Petar ustaje sa stolice i prilazi laganim korakom. Usne koje mu se razvlače u osmeh. I pogled koji šeta po mom telu. Ljubazni gospodin zatvara vrata i odlazi. Tišina. Gledam oko sebe i ne mogu da prestanem da se divim njegovom ukusu. Sve je tako uklopljeno.

- Vidim svidja ti se ovde kod mene.

- Lepo je.

- Pa drago mi je da ti se svidja.

Pokazuje mi ruku da sednem.

- Želiš li nešto da popiješ?

- Ne, hvala.

- Dobro, kako želiš.

Seda pored mene.

- Mislio sam da nećeš tako lako doći.

- Pa eto pogrešio si u proceni. Došla sam da kao odrasli ljudi pričamo. Petre ja ne znam šta pokušavaš sa ovim, ali ja neću da radim za tebe.. ne znam kakvu igru igraš i šta si mislio, ali to ne prolazi kod mene. Nisam poput ovih tvojih silikonuša što ih stavljaš na vrata kao lutke u izlogu. Nisam ni od onih što pristaju na svaku tvoju želju. I ne znam šta više pokušavam, ali te molim da zaboraviš na sve i da nastaviš svoj život.

- Ema molim te ne budi tvrdoglava. Dozvoli mi da ti kažem pravu pozadinu svega ovoga.

- Ne razumem.

Ustaje i prilazi mi. Uzima moju ruku i nežno je ljubi.

- Znam da nisi poput drugih devojaka i ne želim da budeš lutka iz izloga. Znam koliko si tvrdoglava i teška, ali ja ne odustajem tako lako. Ema ti si jedina devojka koju ne mogu da izbacimo iz svoje glave. Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Ne mogu bez tebe. I znam da smo loše počeli. I znam da je naš početak ličio na neku igru i neki inat. I svega sam svestan. I oprosti mi zbog toga. Ponašali smo se kao neki klinci, a oboje smo odrasli. Želim to da ispravim.

Gledam u njega i ne progovaram. Prstima prelazi po mom obrazu. Njegov parfem koji hipnotiše.

- Dozvoli mi da te bolje upoznam. Dozvoli sebi da me bolje upoznam. Dozvoli nam novi početka.

- Ne razumem šta hoćeš da kažeš..

Zbunjeno gledam u njega. Sve sam očekivala, ali ovakve reči ni u snu.

- Želim da podješ sa mnom na jedno mesto, na nekoliko dana.. samo ti i ja, bez poznanika, bez prošlosti, bez straha.. Želim da mi dozvoliš da te volim onako kako znam. Samo par dana Ema.. pa ako shvatimo da nismo jedno za drugo, da ne umemo jedno sa drugim obećavam ti da ću te pustiti ..

- A posao, a banka?

- To je samo osmišljena priča, izgovor da bi došla kod mene.. znam da nisam normalan, da sam lud.. Ali to mi je jedino palo na pamet.

- Pa ja ne mogu da verujem.

Počinjem da se smejem. On nije normalna.

- I šta kažeš na moj plan?

- Pa ti si stvarno lud čovek.

- Shvatiću to kao da.

- Čekaj stani, gde idemo? Kad idemo? Moram da se spakujem, da se javim mami.. ne mogu tek tako da odem.

- Ništa ti ne treba, sem pasoša. A neću ti reći gde idemo, to neka bude iznenadjenje. Sve sam sredio ne brini.

- Nisam ni sumnjala u to.

Ustaje i povlači me za ruku. Stavlja ruke oko mog struka. Smejem se. Smeje se. Ne. Nismo mi normalni. Usne nam se spajaju. Srce koje igra od sreće.

- Javi se mami i reci joj da ideš na službeni put. Idemo po pasoš i na aerodrom. Neću da čekam ni sekundu, da mi se ne predomisliš.

Zagrlila sam ga svom jačinom. I ponovo spustila usne na njegove. Ljubili smo se nekoliko minuta, kao da se nikad pre toga nismo ljubili. Tako sam bila željna tih usana. A onda smo držeći se za ruke izašli nasmejani. I više mi nije bilo važno što sam čupava. I više mi nije smetala ni gužva, ni vetar koji duva. Bila sam srećna u njegovom zagrljaju.