Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 39 ~

Plakala sam i pila kafu istovremeno. Očajavala sam svoj život i žalila samu sebe. Ako sam išta mrzela bilo je upravo to očajavanje, a na kraju sam se u to i pretvorila. U očajnu i samoživu ženu. Petar me nije zvao. I znala sam da me neće zvati. Ljut je, i možda ima pravo da bude. Možda sam i pobegla od problema. Previše sam bila uplašena da bih se protiv toga borila. Možda i nisam htela da se trudim kao što je trebalo, kao što se od mene očekivalo. Ali on nije moje dete i ja ne želim da mu zamenim ili budem druga majka. Nikad to neću biti. I Petar to mora da shvati. Ne može od mene da očekuje da ću da ginem za to dete, kad prema njemu nemam nikakav osećaj. Ali isto tako ne želim da budem razlog njegove patnje. Jeste, mali je, ali je dovoljno star da navuče neku traumu i da me zamrzi za ceo život samo zato što je njemu neko rekao da sam zla i da ću mu ukrasti oca. Ne krivim je, možda bih i ja isto radila da sam na njenom mestu. Žena koja voli na sve je spremna. Žena koja je majka sve radi zarad svog deteta. A ja nisam spremna za ovu borbu, i nisam dovoljna jaka za to. Znam koliko sam, kao dete bila ljuta i ogorčena i na Mila i na tu drugu ženu. I ne bih volela da on ikad oseti tu mržnju koju ja godinama gajim u sebi. I radije ću se odreći ljubavi, nego da budem uzrok nečije mržnje.

Obrisala sam suze, oprala šolju i rešila da odem do ordinacije dr Jovanovića. Ne mogu nikako da ga dobijem, da zakažem termin.. a toliko mi je potrebno da pričam sa nekim ko će me hladne glave saslušati i posavetovati onako kako je ispravno. Moram da se dovedem u red, dok ne krenem ponovo da radim. Rešila sam da se od sledeće nedelje vratim na svoje radno mesto. Mislim da će mi biti lakše sa nekom obavezom. Moram pod hitno da se vratim u normalu, inače ću ponovo poludeti. Uporno pokušavam da ispravim krive putove, ali sve ide nizbrdo.. sve ide u nekom pogrešnom pravcu.

***

Ušla sam u praznu čekaonicu. Javila sam se sestri na pultu, ali nije htela da me primi. Govorila je uporno kako nemam zakazano i da moram da zakažem. Naravno da nisam otišla. Rekla sam da ću sačekati i sela sam u čekaonicu sa tim ciljem. Ne idem odavde dok ne popričam sa doktorom, jer sam na ivici nervnog sloma. Sestra me je gledala popreko, ljuta što sam joj upravo produžila radno vreme. Pomislila sam u sebi, za to si i plaćena.

Sedela sam par minuta, kada je iz ordinacije izašao Marko. Bila sam iznenađena, nisam ga očekivala ovde. Iznenađenje je do duše bilo obostano.

- Hej pa ti si se vratila?

Shvativši da mu se nisam javila od kako sam došla, samo sam klimnula glavom.

- Jesi dobro?

- Jesam, nego sam došla na kontrolu iako nemam zakazano.

Dr Jovanović je ubrzo izašao za njim, pa kada me je video nasmejao se od srca. Bilo mu je drago što sam došla. Medicinska sestra je uporno pokušavala da objasni kako nemam zakazano, i da sam bila uporna da sačekam. Rekao joj je da nema nikakvih problema i da može slobodno da ide kući. Kiselo se nasmejala.

- Pa moram da kažem da ste me iznenadili, pomislio sam da vas više neću videti, kad eto vas opet. Drago mi je zbog toga.

- Ja se izvinjam što sam došla ovako ne najavljena, ali stanje je krajnje alarmantno.

Na to smo se svi nasmejali.

- E pa Marko, sada znaš šta ti je činiti, Ema se vratila pa bi trebalo da pričate.

Uputila sam zbunjeni pogled prema Marku.

- O čemu to?

Marko je uporno krio pogled od mene, kao da se plašio da me pogleda u oči. Ništa mi nije bilo jasno, pa sam stajala nemo i čekala da mi neko od njih kaže šta se dešava. Nakon kraće pauze, rekao je pomalo zbunjeno.

- Ma ništa bitno, pričaćemo kad se vidimo.

Pogledao je na sat i žurnim korako izašao iz čekaonice. I dalje mi ništa nije bilo jasno, ali dobro. Imala sam prečih problema. Ušla sam u ordinaciju, smestila se u omiljenu fotelju. Doktror je izvadio svoj notes, sačekala sam par minuta, a onda sam udahnula nekoliko dubokih udaha pre nego što sam počela da pričam zbog čega sam ovde. Rekala sam mu za pismo koje sam napisala Milu. Pričala sam o svojim osećanjima, o suzama koje su lile dok su se te reči pisale, o papiru koji je goreo jer sam ga na kraju spalila. Pričala sam o Petru koji je došao za mnom i o noći koja je bila kao iz bajke. A onda sam zastala.

- I šta je sada problem, da čujem ? Čega se plašite? Da vas dete neće prihvatiti ili da vi to dete ne prihvatate?

I pričala sam o svim svojim strahovima. O našem susretu. O njegovim rečima. O osećaju grižne savesti. I o svom najvećem strahu. Da sam kao Mile. I da ne želim da budem Mile.

- Shvatam i razumem vaš strah zbog svega što ste prošli u prošlosti. I normalno je da se tako osećate. Ali ako želite da napustite tu prošlost morate da se suočite sa svim strahovima. Vi niste kao vaš otac, jer vi imate osećaj krivice koji vam ne dozvoljava da srljate uprkos vašim jakim emocijama prema tom čoveku, ali opet vi niste kao vaš otac jer vi vašeg oca ne poznajete i ne znate zapravo kakav je on. Kažete da ste mu prvo oprostili, a onda se shvatili da vas nikad nije voleo. Ali jeste se ikada zapitali da li je možda ta ljubav zapravo bila razlog zbog kojeg je otišao od vas? Uporno ga krivite, ali niste mu nikad dali šansu da priča o svom zločinu.

- Možda bih mu i pružila šansu da se brani, ali se nikad nije pojavio. Za mene je to kukavičluk.

- Možda se u pravu, ali sve dok ne čujete priču sa druge strane nikad nećete znati ko je kriv i zbog čega. Rekli ste mi da izbegavate da pitate vašu majku o svom ocu? Zbog čega?

- Ne želim da joj nanosim dodatni bol, znam koliko je propatila.

- Jeste sigurni u to?

- Ne razumem...

- Možda strahujete šta ćete čuti iz njenih usta. Nikada je niste pitala, a možda bi vam baš ona rekla istinu za kojom tragate.

- Ne želim da joj budim rane.

- Da bi svoje rane izlečili morate prvo da pođete od tuđih. Nemojte bežati od onoga što vam je pred očima.

- Nije me briga, prošlost se svakako ne može menjati. Za mene je on kukavica.

- Dobro, sve dok sami ne budete spremni da se suočite sa tim, ja vam ne mogu pomoći. Jeste pričali sa sestrom?

- Nisam. Ne znam zašto, ali nju sam nekako ostavila po strani.. nemam neki osećaj prema njoj. Jer oduvek je bila u centru pažnje i uvek se sve oko nje vrtilo. Previše je dramila za svaku sitnicu.

- Bez obzira na sve, morate sa njom da pričate. I to je jedna vrsta suočavanja. Kažete da vas ona podseća na oca, a šta ona to u sebi pronalazite kada kažeze da ste kao vaš otac.

- Ja sam ta koja stoji između Petra i njegovog deteta. Ja sam taj razdor između njegovih roditelja. Ja sam ta koja Petra vuče za ruku..

- Ali je Petar brižan otac, zar ne?

- Da, jeste i znam da nikada ne bi napustio sina.

- Onda morate ići korak po korak. Ništa vi pogrešno ne radite. Ljudi budu godinama u braku pa se razvedu, jer ljubavi nema. Dete je možda još uvek malo da to shvati i razume, ali ako budete strpljivi i pustite vreme sve će doći na svoje. Prelako ste odustali, a kažete da ga volite.

- Ne znam doktore, strah me razjeda.

- Dobro Ema, za danas je dosta. Razgovarajte sa sestrom, pričajte sa majkom i budite strpljivi sa tim detetom. Pokažite mu da niste nikakav kradljivac, već neko ko voli njegovog oca i ko će voleti i njega. Neka vas upozna malo bolje.. za sve je potrebno strpljenje moja Ema.

- Dobro doktore, hvala vam. Nego šta se dešava sa Markom, o čemu treba da pričamo.

- Ema, kao doktor imam obavezu da o svojim pacijentima ne pričam, tako da ti tu ne mogu ništa pomoći. Marko je moj dobar prijatelj, ali sve što treba da saznaš ili čuješ to ćeš morati od njega, ja se tu ne mešam. Etika je etika.

- Hvala doktore i izvinite ako sam vam oduzela malo više vremena.

- Prijatno veče Ema, vidimo se ubrzo.