Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 36 ~

Probudilo me je kucanje na vratima. Sanovno sam pogledala u pravcu sata koji je stajao pored kreveta. Svitalo je.

Začudila sam se i zapitala ko ovako rano lupa na vratima. Ništa nisam znala o životu u Parizu, o njihovoj kulturi, o njihovim običajima, o načinu života. Možda je kod njih sve ovo normalno, pa da ti i usluga hotela kuca na vrata pre nego što sunce izađe.

Ustala sam sva malaksala. Sinoć sam se toliko isplakala da sam pomislila da ću ponovo završiti u nekoj ustanovi. Glava nije bila moja. Ogrnula sam se bademantilom pošto je u sobi bila prohladno. Pritvorila sam prozor. Ponovo se začu zvuk kucanja. Neko je baš bio uporan. Otvorila sam vrata, a onda mi je sekunda falila da se onesvestim. Stajala sam u neverici i gledala u Petra. Pomislila sam, ovo mora da je san. Krenula sam da zatvorim vrata, ali me njegova ruka zaustavi.

- Ema, čekaj.

Ne. Ovo nije san. Ne. Ja ne sanjam. Ja sam u Parizu. Petar je ispred vrata moje hotelske sobe. Petar je ispred mene. Drži me za ruku. Stajala sam u neverici, kao da me je neko zaledio. Kao da nisam imala snage da se promerim, da trepnem. Nisam mogla reč da izustim.

- Mogu li da uđem?

I dalje sam nepomično stajala ispred njega. A onda je naprosto iz mojih usta izletelo nešto što je zaličilo na moj glas.

- Šta radiš ovde i kako si znao gde sam?

- Pusti me da uđem, pa ću ti sve objasniti.

Otvorila sam vrata i pustila ga da uđe.

- Morao sam da dođem. Jedino ovde ne možeš da pobegneš od mene.

- Pratio si me?

Upitala sam ga ljutito.

- Ako želiš iskreno, da. Jesam. I ljuti se do mile volje ali ja odavde ne idem dok ti ne kažem šta imam.

Pričao je sve brže i mlatio rukama. Izgubljen, ushićen, uplašen. Toliko je delovao izgubljen i uplašen, ali znala sam da upravo zbog toga i te njegove upornosti volim ovog čoveka.

- Petre, ja ne mogu da verujem da posle svega ti mene i dalje progoniš.

- Ne, Ema. Ja tebe ne progonim, ja samo od tebe ne želim da odustanem. Volim te. Jebeno te volim. I došao sam ovde da ti kažem da te volim i da bez tebe ne mogu. Ne znam. I ne želim. I možeš da odeš i na kraj sveta i tamo ću doći. Samo da ti kažem da te volim.

- Pa ti nisi normalan!

- Nisam. Eto lud sam. Toliko lud i toliko te ludo volim! I jesam budala. I jesam đubre. I jesam smrad. I sve ono najgore. Pogrešio sam. Napravio sam grešku koju želim da ispravim. Koju moram da ispravim. Nisam ti rekao odmah pravu istinu. I krio sam sve samo zato što nisam znao kako da ti kažem, kako da ti objasnim da shvatiš i razumeš. U pravu si. Nisam ti dao priliku da uopšte pokušaš da me razumeš. Plašio sam se da ćeš me osuđivati, da ćeš me zamrzeti. Bio sam kukavica. I to nikad sebi neću oprostiti. Ali ne mogu bez tebe. Kako ne shvataš da si mi u mislima.. u krvi, u venama. Ema, ja nikog nikad nisam ovoliko voleo. Evo kunem ti se, nikad!

Počela sam da se smejem, dok je u meni sve treperelo od sreće.

- I posle svega me voliš?

- I posle svega luda ženo !

Znala sam da govori istinu. Njegove oči nikad nisu lagala.

- Volim te, Ema!

I dok mi iznova i iznova govorio da me voli, bili smo sve bliži jedno drugome. Ponovo sam osetila dodir njegove ruke. Dodir njegovih usana na vratu. Usne koje se spajaju. Gola tela koja se grle. U Parizu. U sobi bez svile.

Koža mi se ježila od svakog njegovog dodira. Usne su mi žudile za njegovim usnama. Šaputao mi je najlepše reči dok je ljubio svaki deo moga tela. Jezikom se igrao sa mojim bradavicama dok je rukama stiskao moje ruke. I mogla sam da osetim koliko me je željan. I mogla sam da osetim koliko sam ga željna. Tela koja su nezasita. Vodili smo ljubav gladni ljubavi. Voleli smo se uzdasima i pogledima.

Zadihani i nasmejani legli smo jedno pored drugog.

- I šta si ono došao da mi kažeš ?

- Nije ti dovoljno, želiš još ?

- Nisam znala da se tako lako predaješ..

Povukao me je sebi i ponovo poljubio.

- Jel mi veruješ da te volim?

- Verujem Petre.

- Ali šta Ema? Čujem u tvom glasu ono ali...

- Ali znaš da je sve ovo pogrešno.

- Zašto Ema? Ne vidim da u nečemu grešimo.

- Ne želim da iko ispašta, pogotovo ne tvoje dete!

- Ali niko ne ispašta! Ja volim svoje dete i niko mu tu ljubav ne može uskratiti!

- Kako ne shvataš Petre? On je još mali, zna da ima jednog tatu i jednu mamu.. ja sam tu višak, neće razumeti, neće me prihvatiti. Kriviće me što stojim između njegovog tate i mame.

- Ema o tome ne treba da brineš. Mi već dugo ne funkcionišemo, i pre nego što si ti ušla u moj život. Nikad mu ništa nije falilo i nikad neće. Uvek sam uz njega tu i trudim se da ga ne izneverim. Volim ga više od svega na ovom svetu. Ali prema njoj ne osećam ništa, sem poštovanje. Poštujem je samo kao majku svog deteta i to je sve. Ona to dobro zna.

- Ona tebe voli Petre!

- I šta sad što ona mene voli?! Ja treba da se odreknem svoje sreće samo zato što ona mene voli. To hoćeš da mi kažeš ?!

- Ponekad moramo da se žrtvujemo radi nekoga ko nije kriv i ko ne bi trebalo da ispašta zbog tuđih grešaka.

- Ja to neću. Niti želim da ga osudim na takav život. Nema sreće tamo gde nema ljubavi.

Kao da me je nešto udarilo po grudima. Osetila sam takav bol. Bol koji se zove Mile. Sebičnost. Njegova sebičnost. Isti su. Svi muškarci su isti.

- Ema prestani. Znam o čemu se radi. Ali slušaj me sad dobro. Ja nisam kao tvoj otac. Ja svoje dete volim i nikad ga neću napustiti, ali isto tako volim tebe i od tebe neću odustati.

Ćutala sam. Nisam imala snage da bilo šta kažem. Znala sam da je Mile nas napustio zbog svoje sreće. Znala sam da nije voleo ni nas, ni naši majku. Jer da jeste nikad nas ne bi napustio. Možda je otišao ali nije nikad pokucao na vrata samo da pita za nas. Petar nije Mile. Petar neće napustiti svoje dete. Vidim koliko ga voli. Znam koliko ga voli i ne mogu da ga osuđujem. Pogrešila sam.

- Znam i imaš svo pravo ovog sveta da budeš ljuta na mene. Samo jednostavno nisam bio spreman da te uveden u tu priču. Kunem se rekao bih ti samo da si mi pružila malo više vremena.

- A ti shvati jednom da neću i ne želim dao dopustimo da tvoje dete prođe kroz pakao kroz koji sam ja prošla! Neću da nosim taj osećaj krivice u sebi. Neću!

- I nećeš. Veruj mi. Samo mi veruje malo.

- Ti si oženjen čovek. Neću da ti budem ljubavnica.

- Oženio sam se samo zato što sam napravio dete. Bio sam pijan, lud. Klinac. Ali ona je znala od početka da je ne volim. Kad je došla sa rezultatima ni jedno trena joj nisam rekao da ide i abortira. Mogao sam jer je to bila moja greška. Nisam želeo to dete. Ali ne, nisam mogao da budem toliki krete. Rekao sam joj da je odluka na njoj, ako reši da zadrži dete da će to dete imati moje prezime i svu moju ljubav ali da sa njom to nikad neće biti. I prihvata je to. Oženio sam se iz poštovanja. I podneo sam zahtev za razvod braka. Zaslužuje da bude srećna.

I ne znam da li me više bolela moja tuga ili njegova, ali bolelo je. Skupila sam se uz njega, sa suzama u očima. Samo mi je jedno prolazilo kroz glavu. Mile nas nije voleo. I to je ono što me je najviše bolelo.
Zaćutali smo, umorni od priče, od pravdanja, od ubeđivanja, od reči.. umorni od svega. Valjda smo tako i zaspali.