Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 27 ~

Tri dana sam bila u režimu strogog mirovanja. Jasmina je naravno uzela slobodne dane kako bi mogla da me kontroliše. Morala sam da poštujem njena pravila. Telefon sam isključila, televizor se nije palio. Uradila je sve samo da budem što manje izložena stresu. Ozbiljno je shvatila reči doktora Kostadinovića. Pokušala sam da joj objasnim da preteruje, da sam sada dobro i da mogu sama da brinem o sebi. Nije htela ni da čuje. Kuvala mi je po ceo dan. Vukla sa pijace pune kese voća i povrća. Nutka mi na svakih pola sata nešto da jedem, kao da sam dete od tri godine. Prijalo mi je do skoro njena briga i pažnja, ali već sada počinje sve da me guši. Tri dana sam po ceo dan u krevetu, slušam njene priče, jedem onaj bareni karfiol, čitam knjige koje mi donosi, igramo karte.. Ne mogu više, dosadilo mi je.

Zato sam jutros iskoristila priliku kada je otišla na pijacu. Popila sam čaj koji mi je već skuvala i spremila sam se da izađem malo na vazduh. Ostavila sam joj poruku kako ne bi paničila što me nema. Naravno da sam se odmah uputila u prvu najbližu banku i podnela zahtev za kredit. Objasnila sam ljubaznoj gospođi koja radi da sam koleginica, da znam kako sve funkcioniše i da nema potrebe da mi objašnjava proceduru. Začudila se što kredit ne podižem u svojoj banci, ali sam joj objasnila da iz privatnih razloga ne želim. Nisam znala kako drugačije da mu vratim novac, pa sam se jedino kredita setila. Ostavila sam broj njegovog računa i zamolila da čim se kredit odobri odmah novac na taj račun uplate.

Osetila sam olakšanje kada sam izašla iz zagušljive prostorije. Udahnula sam nekoliko puta duboko i uputila se prema keju. Poželela sam da prošetam ulicama Beograda i da popijem kafu na miru. Nisam se osećala toliko tužno, ali sve više sam na njega mislila. Koliko god da me boli njegova izdaja, ne mogu da budem ljuta na njega. Žao mi je samo što nije imao hrabrosti da mi kaže ko je on u stvari i žao mi je što sam poverovala u onu priču u Parizu. Žao mi je što nije verovao u moju ljubav, a sigurna sam da bih to dete prihvatila kao svoje. Deca nisu kriva, deca ne treba da ispaštaju zbog grešaka odraslih. Nikad ne bih stala na put između njih. Nikad ne bih dozvolila da mene od njega više voli. I žao mi je što to dete nisam upoznala na drugačiji način.

Razmišljala sam o njegovim rečima, o tome da je laž sve što mi je rekla. Ali i da me je slagala, ne osuđujem je. Ne krivim je što je ipak ona imala najveću hrabrost. Bori se za svoje dete, pa i za njenu ljubav. Borila se kao što bih i ja da sam na njenom mestu. Dobro znam koji je pakao moja Jasmina prošla i verujem da se borila na najbolji način na koji je umela. Borila se do samog kraja, ali nije izgubila. Ja smatram da je pobedu ona odnela, zato što je tu izdaju tako hrabro na svojim leđima nosila. I umesto tuge i bola svu ljubav koju je imala usmerila je na nas. Mi smo joj bile nagrada i za poraz i za uspeh. I valjda dok sam rasla ona mi je bila idol. Želela sam da jednog dana budem hrabra kao ona. Jaka žena puna samopouzdanja. Žena lavica. Učila nas je da nikoga ne mrzimo, da svima opraštamo. I sama je pričala kako je Milu svaku prevaru oprostila, pa čak i to što nas je ostavio same da se borimo. I sve sam mogla da razumem, ali ne i taj oproštaj. Ne, jer ja mu nikad ne bih oprostila. I nikad i neću. Magdalena je nekako iz te priče bila izolovana, da li je ona tako htela ili je nije ni zanimalo. Koliko god da našim venama teče ista krv, razlike ima ogromne.

Zvala nas je sinoć na video poziv. Nasmejena, raspoložena. Nije nas čak pitala ni kako smo. Pričala je o čoveku njenog života, o mestima koje je posetila, o poklonima koje je dobila, o pažnji koju joj pruža. Pričala je kao i uvek samo o sebi. Jasmina je to volela da sluša, ali mene je to užasno nerviralo. Nisam joj rekla ništa za Petra, ni sama ne znam što. Ne znam nu kako bih počela našu priču da joj pričam. Jasmina me je nekoliko puta pitala da li ću sestri reći, a ja sam svaki put samo slegla ramenima. Nemam želju da joj se pravdam, da joj objašnjavam svoj život, svoja osećanja i svoju ljubav. Možda sam u takoj nekoj fazi kada mi je sve svejedno, pa me ne zanima ko će šta da kaže i ko će da me osuđuje. Sada želim samo da ovaj bol prođe i da nekako nastavim život dalje. Da zaboravim na Pariz, na izgužvanu satensku posteljinu, na poljupce u mraku, na tela koja se spajaju, na 'volim te' , na ' ne mogu bez tebe' , na poruke, na pozive, na njegov glas, njegov osmeh i oči tog deteta.

I možda više nikad ne odem u Pariz, jer sve u njemu miriše na njega. Sve u njemu podseća na njega. Na onaj zagljaj, na ono rame na kojem sam spavala. I pustula bih ja sigurno mnogo suza, ali valjda sam od Jasmine naučila da hrabre žene ne plaču. One svoje suze leče u osmehu. I možda bi neko sada i pomislio da ga ne volim, da me ne boli i da ne umem da patim, ali moju bol neću deliti sa drugima. Moju bol ću samo za sebe da čuvam.

I lepo je ovo nebo iznad Beograda. Ptice koje lete. Sloboda u vazduhu. I lepa je ova jesen, ove zlatne boje i lišće koje opada. Lepo je, pomalo tužno. I gledam onaj par tamo, na onoj klupi. Gledam njihovu ljubav i smejem se. Lepo je voleti, samo nemaju svi sreće da vole bez bola.

Laganim korakom nastavljam da šetam ulicama Beograda. Zastajem pored kafića, ali na ulazu se ipak predomišljam. Ne želim da budem društvo mojoj usamljenosti. Ne želim da pijem kafu sama. I ovako me Jasmina čeka u stanu.

***

U stanu se osećao miris pasulja. Jasmina koja je brisala masne ruke i pogledom me grdila. Slegla sam ramenima na njen pogled.

- Pa dobro dete što me sekiraš?

- Morala sam malo da izađem na vazduh.

- Mogle smo zajedno da idemo u neku šetnju, a ne kao pubertlija da se iskradaš kad me nema. Jao, jao..

Nasmejala sam se na njene uzdahe i shvatila da koliko god imala godina ona će o meni da brine kao da sam malo dete. Zagrlila sam je i poljubila u čelo, a onda uzela da skuvam kafu. Rekla sam joj da mi je od čaja muka i da kafu nisam pila par dana. Nije imala kud, morala je da popusti. Kafa mi i ovako neće škoditi.

Dok se pasulj kuvao, sedele smo na terasi i pile kafu. Vetrić je pomalo duvao, ali bilo je toplo. Miris kafe se mešao sa miriom pasulja. Uživale smo u pogledu na Beograd i ukusu domaće kafe. Mislim da mi nikad nije ovako prijala kafa kao sada.

- Znaš mama mislim da je vreme da se vratiš na posao. Dobro sam zaista, u petak idem na kontrolu i verujem da je sada sve u redu.

- Sačekaćemo kontrolu, pa ćemo videti.

- Nemoj da brineš, dobro sam zaista.

- Jesi, ali znam da patiš i znam da ti je teško. I ne želim da budeš sama.

- Nije toliko koliko sam mislila da će biti. Valjda sam prihvatila istinu i stvarnost.

- Ne moraš da glumiš da si jaka, nećeš mene u to ubediti. Znam koliko je teško, vidim ti tugu u očima. Valjda si mi dete, znam kako dišeš.

- E moja mama pa zar ja da budem iste sudbine kao ti.. u čemu smo pogrešile?

- Ti nisi ništa pogrešila dušo. Pred tobom su godine i godine. Eh koliko ćeš još ljubavi imati.. koliko ćeš još puta zavoleti.. sve dok ne pronađeš onog koji ti je suđen.

- A šta ako sam ga već pronašla, šta ako mi je on suđen, ali je eto sudbina protiv nas?

- Možda je sada protiv vas, ali vreme će pokazati svoje.. ako ste suđeni jedno drugome uvek ćete naći put jedno do drugig..

- A šta ako ne nađemo?

- Onda niste suđeni..

- Ti si verovala da je tebi Mile suđen?

- Jesam. I verujem još uvek. Verujem da nas je vreme prevarilo, i da će naše vreme tek doći..

- A šta ako si pogrešila, šta ako ti nije bio suđen i ako to vreme nikad ne dođe..

- Onda uči od mene, nemoj da napraviš istu grešu.

Zaćutala sam i zamišljeno nastavila da pijem kafu. Možda smo suđeni, samo nam je tajmig pogrešan. Možda i nismo suđeni.. ko zna.. možda...