Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 35 ~

I ako sam izprve želela da provedem svoje dane oporavka u sobi u kojoj sam doživela možda najlepše uspomene moga života, u poslednji čas sam se predomislila. Smatrala sam da bi mi to samo dodatno otežalo ovu želju da se izborim sa tugom koju dugo u sebi nosim. Zato sam otišla u drugi, prvi najbliži hotel. Soba koju sam dobila nije bila nešto naročito. Zidovi su bili izlepljeni šarenim tapetama na kojim je pola šara bilo izlizano. U uglu sobe, uz sami prozor nalazio se krevet, a ispred njega mala komoda sa televizorom, dok je u suprotnom iglu sobe bila zelena fotelja iz koje si imao divan pogled na balkonac. Mogla sam da osetim ustajao vazduh jer verovatno soba nije dugo luftirana.

Otvorila sam širom drvena vrata balkonca i ponovo se zaljubila u Pariz. Shvatila sam da bez obzira u kojem god delu grada da se nalazim pogled je svuda bio predivan. U daljini sam mogla videti osvetljenu Ajfelovu kulu.. a sam pogled na nju probudio je sećanja. Srce mi je par puta zaigralo dok su se uspomene nizale poput bisera na lančiću. Jedna po jedna. I nije me bolelo iz nekog razloga. Naprotiv, ponovo je onaj osećaj mira bio u meni. Neki iznenadni nalet sreće. Ne znam. Valjda sam zahvalna univerzumu za svaku uspomenu.

Na poslednjoj seansi kod doktora pričala sam baš o tom osećaju mira koji mi sve više nedostaje. Izgleda da je doktor bio u pravu kada je rekao da mir dolazi onda kada oprostimo i krenemo dalje. Možda sam došla ovde iz tog razloga,da pronađem i naučim kako da oprostim. A možda je oproštaj sve vreme u meni bio, samo sam se plašila šta će se desiti kada oprostim ono što me toliko godina muči.

Doktor mi je predložio da sva svoja osećanja stavim na parče papira. Da otvorim svoje srce i da pustim da ono piše reči kojih se možda plašim. Da pišem sve dok ne osetim prazninu.. sve dok mi teret tuge ne nestane. Sve dok se ne oslobodim tih osećanja koja su u meni zarobljena. Rešila sam da poslušam njegov savet. Da pokušam. Ne znam da li će pomoći. Ali vredi pokušati. Zato sam sa sobom ponela dosta praznih listova papira i olovku u boji. Zašto u boji, ne znam, ali sam u tom trenutku smatrala da će ta crvena boja jače i bolje izraziti moja osećanja. Glupa teorija,znam.

Prigušila sam svetlo u sobi, mada je i sama svetlost dopirala sa ulica Pariza. Udobno sam se smestila u fotelju i zamišljeno uzela jedan list papira. Vazduh je bio čistiji i lakše se disalo. Sedela sam tako par minuta zamišljeno gledajući u nebo Pariza. Kroz misli mi je šetao. I mogla sam da osetim onaj njegov parfem. Kunem se. Kao da je bio pored mene. I ne znam zašto, ali imala sam neki osećaj kao da je ovde. Kao da očekujem da se pojavi. Da dodje na ova vrata. Odmahnula sam glavom. Prekorila sam sebe što ponovo mislim na njega. Udazhula sam pa izdahnula. Čuvena vežba disanja. Vreme je da pustim ove reči da izađu iz mene. Uzela sam olovku i počela da pišem.

Dragi tata ..

Zastala sam. Grubo sam precrtala dragi, a zatim i tata. Ispod precrtanih reči započela sam novi red. Ruka kreće da piše, a srce da diktira.

... Možda bih ovo pismo i započela sa dragi tata, ali razumećeš zašto umesto dragi pišem Gospodine. Odrasla sam i imam 26 godina. Odrasla sam bez tebe, pa samim tim u tebi nema ništa drago. Ne pamtim ti lik, dala sam sve od sebe da ga potisnem i zaboravim. Čak sam i sve tvoje slike pocepala na one najsitnije komadiće. Samo da te se više ne sećam. Bila sam toliko ljuta što si eto tako išetao iz naših života. Do duše i sada sam puna besa kada se setim tih dana. Puna besa i gorčine. Odrasla sam i eto rešila da se sada, kao odrasla žena suočim sa nekim ko je trebao da mi bude otac. Da nam bude otac.

Žao mi je što u ovom pismu nećeš naći reči ljubavi, već samo reči osude. Ali znaš i sam, da ništa više od toga i nisi zaslužio. Ne znam da li te osećaj krivice progoni i da li te tvoja grižna savest opominje. Ne znam da li te ove reče imalo pogađaju ili si i dalje čovek hladnog srca. Možda grešim. Možda si dobar čovek, možda imaš dobru dušu ali mi nikad nisi pružio šansu da to saznam. Zato si za mene neko bez duše. Nečovek. Žao mi je što te vređam, ali razumećeš da za bolje i lepše reči ne znam.