Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 40 ~

Dok sam pokušava da se probijem kroz još jednu gužvu u Beogradu u mislima mi je bio Marko. Pokušavala sam da razumemem reči koje mi je dr Jovanović uputio, jasno mi stavljajući do znanja da se nešto dešava i da jedini način da to saznam jeste da pričam sa Markom. Ubedjivala sam samu sebe da nisam luda, ali mi se moje psihotično stanje smešilo. Pitala sam se šta je sledeće. Sa kakvom ću se sledećom istinom suočiti? I da li je ceo moj život bio zatočen u klupku laži koje se tek sada polako odmotava, nit po nit.. Ne znam ni sama, ali imala sam neki čudan osećaj u vezi ovoga. Neki me je nemir obuzimao i ako sam ga uporno terala od sebe. Postala si paranoična moja Ema, ponavljala sam to iz minuta u minut. Na momete su mi prošle razna sranja kroz glavu. Šta ako imam neku bolest? Šta ako je moje srce stvarno bolesno? Svašta mi je padalo na pamet. Šta ako umirem? Panika se mešala sa strahom. A onda me je smeh obuzeo. Ne verujem baš da bi doktor išao na seansu kod psihijatra samo zato što će jedan od njegovih pacijenata umreti.. Ne, mora da je neka ozbiljnija stvar koja nema veze sa mojim srcem. Možda bih trebala da prestanem sa svojim epizodama paranoje i da odgovor potražim od njega lično. Samo što će me moj kardiolog malo sačekati. Trenutno imam malo važnija posla.

Rešila sam da odem do Magdalene, da popričam sa njom hladne glave, sada kada su se strasli stišale. Ne znam šta mogu da očekujem nakon svih onih izgovorenih reči, ali znam da više nemam ni jedan razlog da naš susret odlažem. Svih ovih godina bežala sam od toga, ne želeći da kvarim odnose, ali koliko god bežala ti odnosi su svakako bili na klackalici. Trpele smo se samo zbog Jasmine, ne želeći nju da povredimo. Ali očigledno je bila greška što smo ćutale, praveći se da je sve idealno. A ništa nije bilo.

Znala sam da je kod kuće i da je Jasmina u školi. Bio je to savršen tajming da nas dve popričamo o svemu, bez pretvaranja i ulepšavanja istine. Onoga dana bila sam previše gruba prema njoj, ali su me njene reči toliko povredila da nisam ni bila svesna svoje surovosti. Kajem se, jer mnoge reči nisu trebale na takav način da budu izrečene.

Parkirala sam se ispred zgrade i krenula bez predomišljanja i straha. Na ulazu sam srela komšinicu Veru koja mi se ljubazno javila pitajući me kako sam. Nisam želela da budem nekulturna, ali nisam ni imala volje da sa njom pričam o svom očigledno narušenom psihičkom stanju. Odgovorila sam joj kratko i jasno ne čekajući bilo koje drugo pitanje i krenula prema liftu. Nisam želela da gubim vreme, niti da stvorim bilo koju mogućnost da se predomislim u svojoj nameri. Odlučno sam izašla iz lifta i pozvonila na vrata. Čekala sam par minuta a onda se čuo zvuk brave.

- Jasmina nije kod kuće.

Izgovorila je to ravnim tonom, stavljajući mi do znanja da me ne želi u stanu u kojem sam sa njom odrasla.

- Znam, zato sam ovde.

Odgovorila sam joj oštrim tonom, ali me je njena ravnodušnost pokosila.

- Nemamo o čemu da pričamo.

- Imamo mnogo toga o čemu treba da pričamo.

Gledale smo se nekoliko minuta u tišini dok sam stajala na pragu stana čekajući da me pozove da udjem. Na trenutak sam se osetila kao stranac u sopstvenom domu. Možda sam to i zaslužila nakon svega.

- Rekle smo sve što smo imale, sećaš se?

- Zašto se inatiš? I hoćeš me već jednom pustiti da uđem?

Slegla je ramenima i ušla unutra. Ostala sam da gledam za njom, a onda teškim korakom zakoračila u tih nekoliko kvadrata u kojima smo nekad bile srećne. Sedela je u fotelji, praveći se da nisam ušla. Radio je tiho svirao, miris tek skuvane kafe se širio stanom. Gledala sam žute zidove koje su krasile naše slike iz detinjstva. Sećanja su nadolazila, smenjujući se brzinom svetlosto. Odjendom mi duša postade tesna. U grudima mi se nakupila neka tuga. Plakalo mi se. Ali nisam smela suze da pokažem. Gledala sam je kako zuri u jednu tačku, nema. Tražila sam u njoj deo sebe koji sam odavno izgubila.