Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 33 ~

Nakon more suza koje sam isplakala, ustala sam hladne glave. Znala sam. Nešto se u meni desilo. Nešto se u meni promenilo. Nisam više bila ona ista. Umila sam se nekoliko puta ledenom vodom. Mogla sam da osetim isti taj led kako teče mojim venama. Otvorila sam bocu belog vina i sa nekim olakšanjem ispila prvu čašu. A onda se tako smejala da je moj glas odzvanjala kroz zidove sobe.

Jasmina me je nekoliko puta zvala, ali sam svaki poziv odbila. U glavi mi je bilo samo jedno ime. Petar. Čovek koji mi je uništio život. I osveta. Slatka osveta. U mojoj glavi samo su se ređale ideje. I sve što sam želela jeste da oseti isti ovaj bol koji sam ja osećala.

Posle pete čaše vina, poslala sam poruku na broj za koji sam se zaklela da nikad više neću poslati. Kratka poruka sa jasnim značenjem.

Čekam te...

Da li sam pijana? Ne znam.
Da li sam luda? Možda.
Da li sam pametna? Nisam.

Znala sam da će dotrčati kao najveći bednik. Da će puziti ispred mojih vrata na svaki moj poziv. I to sam vrlo dobro koristila. Otvorila sam nasmejana.

Ušao je bez reči. Čekao je moj sledeći korak. Čekao je da upozna moje ludilo koje se upravo rodilo.

- Hoćeš vino? Na moj račun naravno... u stvari noćas kuća časti..

- Popila si malo više?

- Sasvim dovoljno da bih te ponovo videla.

- Mislim da treba da pričamo o svemu.

- Mislim da treba prvo da nazdravimo.

Sipam vino i pružam mu čašu. Uzima je iz moje ruke, ali je stavlja pored. Nije ni okusio vino.

- Više nisi tako zabavan.

- Ema stvarno moramo da pričamo, ali očigledno nisi u stanju sada.

Prilazim mu laganim hodom, kao da se igram sa malim izgubljenim kučetom. Prstima prelazim preko njegovih grudi, dok usnama ljubim njegov vrat.

- Nedostajao si mi.

Hvata me za ruku baš u trenutku kad je moja ruka krenula da se spušta malo niže od pupka. Udaljava se koji korak nazad.

- Kad budeš želela o svemu da pričamo doći ću. Idem sad.

Okreće se prema vratima, ali moja čaša ga zaustavlja. Bacila sam je prema njemu i krenula da ga udaram iz sve snage.

- Mrzim te, mrzim te! Jel čuješ? Govno muškooooo!

Vikala sam na sav glas. Branio se i pokušavao da me obuzda, ali kao da sam dobila neku ludačku snagu. Pocepala sam mu i majicu, šamarala sam ga, grebala. Sav bes sam na njemu iskalila. A onda sam se samo onesvestila.

Prekid filma u mojoj glavi. Ponovo.

***

Probudila sam se sa užasnom glavoboljom. Nisam mogla da razlikujem san od stvarnosti i stvarnost od sna. Pokušavala sam da se setim šta se desilo, ali sve mi je bilo pomešano. Magdalena. Petar. Čaša koja je pukla. Vino koje se prosulo. Šamar. Udarac.

A onda sam ugledala Marka. Stajao je pored mene. Pomislila sam da sam u bolnici. Gledala sam oko sebe, ali nisam bila u bolnici. Bila sam u sobi. Moj krevet. Moja posteljina. Infuzija je tekla. Marko je telefonirao. Kada je video da sam budna prekinuo je vezu. Seo je pored mene.

- Kako si Ema?

Slegla sam ramenima.

- Valjda dobro.

Ustao je i prošetao prema prozoru.

- Jesmo sami?

Samo je klimnuo glavom. Stajao je ispred prozora par minuta pa se vratio i seo pored mene.

- Biću iskren prema tebi. Ne znam čega se sve sećaš, ali Petar je pozvao hitnu pomoć kada si pala u nesvest. Ja sam se sasvim slučajno tu našao. Naravno sa kolegama smo te zbrinuli i rekao sam da nema potrebe da te vode u bilnicu i da ću ja ostati pored tebe.

- Znači nisam sanjala?

- Nisi Ema. Moram da ti kažem da je Petar zadobio blaže povrede. Dok si ti Ema imala napad histerije i da si bila poprilično psihički nestabilna. I moram da ti priznam da me je to jako zabrinulo. Kolege su mi predložile da te hospitalizujemo u neku privatnu psihijatrijsku ustanovu jer si pokazale te neke prve znake da si opasna po okruženje i prirodu.

Slušala sm ga ne verujući u to što priča.

- Nisam nikog zvao od tvojih jer ne želim nikog da brinem. Ovde sam pre svega kao tvoj prijatelj koji želi da ti pomogne.

- Hoćeš da kažeš da sam poludela? Da treba da se lečim? Da sam za psihijatriju?

Ponovo sam se uznemirila. Počela sam da plačem i da se smejem u isto vreme.

- Nisi luda, samo se nešto u tebi desilo. Zalutala si , ali ne brini sve je to prolazno. Nekad se slome i najjači. Sve je to normalno.

- Znači ima nade za mene?

- Voleo bih da kreneš kod psihijatra ili bar nekog terapeuta.

- Kako je Petar?

- Zabrinut za tebe. Plakao je kao dete i molio me da ti pomognem. U životu nisam video čoveka da tako plače i krivi sebe za sve.

Zaćutala sam. I odjednom kao da sam nestala. Samo sam gledala u jednu tačku. I ćutala.

Da li sam luda?

Da jesam. Definitivno sam poludela.