Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 21 ~

Sleteli smo u Beograd. U stvarnost. Vozili smo se u tišini do ulice u kojoj sam živela. Kako smo bili sve bliži, tako je mene sve više neka tuga stezala u grudima. Imala sam neki osećaj da se ona magija završila. Da nas čeka velika bura i da ne znam kako ćemo isplivati iz nje.

Kao za inat, nije bilo gužve. Bila je ovo mirna noć u Beogradu. Parkirao se ispred zgrade i ugasio auto. Pokušavala sam da sakrijem suze koje su se uporno skupljale u uglu oka. Nisam želela da plačem, a tako mi se plakalo. Skrivala sam pogled, plašeći se da ako pogledam u njegove oči moje suze neće izdržati. Tihim, pomalo drhtavim glasom upitala sam ga:

- Hoćeš gore?

Okrenuo je glavu i zamišljeno gledao. Znala sam da neće poći sa mnom, ali nadala sam se. Nadala sam se da će nam noći biti čarobne i ovde, u Beogradu. Našem Beogradu.

- Želim, ali ne mogu. Treba mnoge stvari da rešim.

- Hoću li morati da čekam da rešiš te stvari da bih te vidim?

- Ne, naravno! To neće uticati na nas. To ništa ne menja Ema..

- Onda ću večeras morati da spavam sama..

- Biću ti u mislima.. čuvaću te u snovima!

Dodirnuo mi je obraz i obrisao suzu koja je upravo potekla. Gledala sam u te oči koje sam sve više volela. Nisam htela da budem jedna od onih koje patetišu. Mrzela sam patetiku, ježila sam se od nje. Obrisala sam suze i sa osmehom izgovorila:

- Laku noć Petre.

Poljubila sam ga na kratko i izašla iz kola.

- Laku noć Ema.

Čula sam auto kako se pali. Okrenula sam, ali već se gubio u daljini. Beograd. Noć. I zidovi koji znaju kako dišem. Haos koji sam ostavila. Stvari razbacane, šolja od kafe na stolu. Moj krevet. Tako ogroman. Tako prazan. Ležim, misli koje lutaju. Zvuk nove poruke. Gledam ekran, poznat broj.

Volim te!

Reči koje crtaju osmeh. Duša koja se veseli. Duša koja cveta. Kucam, pa brišem.. stavljam uzvičnik, pa tri tačke..

Volim te, ali ne onako kako se voli ovde u Beogradu. Volim te kao u Parizu, ludački, divlje.. nestvarno stvarno..

Jebo te koliko mi fališ.. ovaj krevet me je nekada stezao, a sada je tako ogroman i prazan..

Isto kao i moj.. neobično je..

Jel mi veruješ da mi sve na tebe miriše..

Toliko sam ti se uvukla pod kožu?

Ma tečeš mi venama.

Onda dodji.. nemoj da me pustiš da spavam sama. Plašim se mraka..

Tu sam za koji minut..

Skocila sam od radosti. Brzinom svetlosti sam sklonila sve stvari, zategnula krevet, presvukla se, pustila kosu i čekala.

Pogledala sam na sat, minuti su prolazili tako sporo. Činilo mi se da se vreme zaustavilo, da mi prksosi namerno. Šetala sam po sobi dok je nestrpljenje u meni sve više raslo.. a onda sam začula škripu kočnica. Znala sam da je on. Doletela sam do vrata i ne čekajući da se popne istrčala sam iz stana. Skočila sam mu u zagrljaj, zamalo ga ne oborivši. Smejali smo se dugo, grlili se na stepenicama i ljubili bez daha.

- Ja ću tebe da oženim!

- Samo ako pristanem da se udam za tebe!

Čvrsto sam ga uhvatila za ruku. Popeli smo u stan koji više nije bio tako prazan i tih. Ponovo sam ga zagrlila i ponovo su se usne spojile. Obožavala sam ukus tih usana. Obožavala sam miris njegovog parfema. Belu košulju uvučenu u farke. Obožavala sam prstima da prodjem kroz njegovu kosu. Da se izgubim u plavetnilu njegovih očiju. Grlila sam ga i stezala, kao da jutro ne postoji. Kao da je ova noć beskonačna.

Legli smo jedno pored drugog i ćutali. Čak mi je i tišina bila prijatna za uši. Mogla sam da čujem njegovo srce kako kuca.. melodiju koja me je tako radovala. Ležali smo, gledali se i mazili . Želela sam samo da se skupim uz njega i da spavam. Bila sam umorna od puta, od neprospavanih noći, od razmišljanja i strahovanja. Okrenula sam se i legla na njegovo rame. Pokrio me je i poljubio u čelo. San me je polako hvatao..

Beograd je lep kao i Pariz. Noći su lepše na njegovom ramenu, u njegovom zagrljaju. I nije bitan grad kad je tu pored mene. Beograd . Pariz. Zidovi ovog stana. Soba broj 215.. gde god bili volim ovog čoveka i ovaj mir koji osećam u njegovoj blizini. Volim noći koje su naše. Volim jutra u njegovom zagrljaju. Volim vreme i svaki sekund proveden sa njim..

***

Probudila sam se pre alarma. Naravno da sam navila alarm sa namerom da idem na posao. I naravno da sam se probudila sama u krevetu. Nije bio pored mene. Ne znam kada je otišao. Znam samo da mi je ostavio poruku na kojoj je pisalo

Dobro jutro lepotice.. tako sam lepo spavao da mi se nije išlo. Ali posao zove.. Volim te!

Da. Posao. Ustala sam sva mrzovoljna. Kiša je padala. Bilo je tmurno i mračno. Nije mi se išlo na posao. I nisam ni morala da idem, jer imam još slobodnih dana koje sam navodno dobila za lažnu pomoć koju je Petar osmislio. Gledala sam kako kiša pada i koliko Beograd izgleda tužno kada je ovako tmuran i oblačan . Vratila sam se u krevet, skupila se ispod ćebeta i rešila da ostane kod kuće. Posao će da sačeka još koji dan.

Uzela sam telefon i listala naše slike iz Pariza.. Na svakoj smo nasmejani, zagrljeni.. Gledala sam u slike dok su se sećanja budila. Ušla sam na instagram, najpre na njegov profil ali ni jedne objave nije bilo. A onda sam objavila najdražu fotografiju i uspomenu. Pogled sa krova, dok sviće iz opis slike:

'Najlepše jutro u Parizu. Najlepši pogled i najdraža uspomena. '

Ostavila sam telefon i ponovo utonula u san. Lepo je biti zaljubljena i voljena žena. Samo što ja nisam još bila svesna količine te ljubavi..