Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 38 ~

Glava me razbija. Cele noći sam se prevrtala po krevetu. Duša mi je spavala, ali nisam mogla da zaspim. Nemir mi je šetao čitavim telom. Imala sam osećaj da se davim u sopstvenom strahu. I strahovala sam od ovog dana. Svanulo je. Nemam snage da se pomerim iz kreveta. Uporno odlažem alarm koji mi zvoni na svakih deset minuta iako sam budna. Najradije bih ceo dan provela ovde, zamotana i pokrivena preko glave.

Obećala sam Petru da ću danas da provedem dan sa njim i malim Vukom. Ne znam ni kako da se postavim prema detetu, ne znam ni da li umem sa decom. Plašim se njegove reakcije, plašim se da me neće prihvatiti. I ako mi Petar govori da nemam razloga toliko da strahujem, jer je on još uvek mali, ne mogu da se opustim. Mislim da je suviše rano da me uvodi u njegov život. Ili je suviše rano za mene, da njega uvodim u svoj život. Sve me ovo tako plaši.

Zvuk nove poruke. Petar je. Pokupiće me za pola sata. A ja i dalje ležim nepomično. Ne želim da idem. Želim da preskočim ovaj trenutak. Ali znam da sam obećala Petru, znam koliko mu je to važno. Valjda mogu da ga razumem. Šta može da krene po zlu?

Ustajem, teram sebe da se pokrenem. Stavljam vodu za kafu, dok tražim šta ću da obučem. Nemam snage da se sređujem. Danas ću biti u svom fazonu, trenerka i patike. Bez šminke. Ja sa svojim podočnjacima. Gledam na sat. Vreme kao za inat sve brže leti. Pokušavam da smirim sebe. Ponovo vežbe disanja. Smešna sam. Ne, ja moram sa ovim napadima panike da prestanem.

Gasim šporet jer shvatam da nemam vremena da pijem kafu. Oblačim se na brzinu, vežem kosu i uzimam ključeve. Znam da je već stigao i da me čeka sa nestrpljenjem.

- Iz koje poplave si ispala?

Prevrćem očima na njegovu šalu. Nije mi trenutno do toga. Ruke su mi ledene. Srce kao da je stalo. Ulazim u auto i shvatam da smo sami.

- Gde je Vuk?

- U igraonici, idemo po njega.

- Petre, ne znam da li je dobra ideja..

- Samo se opusti i veruj mi.

- Preplašena sam.

- Hej nema razloga, videćeš da će sve biti super.

Verujem ti ja Petre, ali ne verujem da će ovo biti lako. Nervoza me sve više obuzima. Ulazimo u igraonicu, gomila dece oko nas. Ukopala sam se u mestu. Stojim i gledam kako Petar priča sa nekom devojkom. A onda vidim malu kopiju Petra kako trči sav radostan. Grli ga i smeje se, baš kao dete. Onako iskreno, dečije. Gledam ih i pitam se šta radim ovde. Nisam ja deo ove priče.

Prilaze mi. I dalje stojim kao ukopana. Ne znam šta da kažem. Prekrštam rukama, neznajući šta sa njima da radim.

- Pa Vuče, ovo je Ema.. o njoj sam ti pričao.

Dete me gleda pomalo zbunjeno. Jedva, nečujnim glasom izgovaram:

- Zdravo.

Osećam napetost u vazduhu. Petar ga spušta i hvata ga za ruku.

- Danas idemo na sladoled, može?

Sav radostan skače oko Petra. Osećam se kao da sam suvišna. Višak koji je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

- Ali pre nego što odemo na sladoled, hoću da se lepo upoznaš sa Emom.

- Zdravo Ema.

Govori pomalo nezainteresovano. Smejem se i ako bih najradije plakala.

- Hoćeš mi reći koji ti je omiljeni sladoled?

Sleže ramenima, kao da razmišlja da li uopšte da mi odgovori. Trudim se, ali ne znam ja ovo. Izgleda da ne umem sa decom. Petar me bodri očima i tiho govori, opusti se.