Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 9 ~

Probudila sam se u podne sva mamurna. Skinula sam haljinu sa sebe i ponovo se vratila u krevet. Pogledala sam datum na telefonu, ne znajući ni koji je dan. Subota. Ugasila sam zvuk, želeći da ceo dan provedem u krevetu. Nisam imala snage da ustanem. Osećala sam se malaksalo, svaki deo tela me je boleo. Bilo mi je lepo u onoj tišini, zašuškana i pored toga što je cela soba mirisala na duvan i alkohol. Htela sam još malo da odspavam, ali se onda neka radoznalost u meni probudila. Ponovo sam uzela telefon i videla da imam par nepročitanih poruka. Jedna je bila od moje Jamine : Danas pravim punjene paprike za ručak , pa ako imaš vremena svrati.

Jedna je bila od Alekse i u njoj je pisalo: Znam da ne treba ovo da ti pišem, ali željan sam tvojih usana. I ponovo bih ih ljubio.

Glava me je u sekundi zabolela. Da li je moguće da sam to ipak uradila? Udahnula sam duboko i nastavila da čitam poruka. Sledeća je bila od Petra: Tvoji su kukovi lepši od kukova plavuše.

Počela sam da se smejem. Kao neko malo dete koje je dobilo svoju najdraži igračku. To je on bio za mene. Igračka bez koje nisam mogla dan da zamislim. A onda sam bez trunke savesti otkucala sledeće reči : Ako želiš da se u to, još jednom uveriš onda adresu znaš. Vidimo se večeras.

Iste sekunde mi je stigao odgovor : Večeras imam neku poslovnu večeru, ali ako ti nije kasno tek posle ponoći da dodjem, onda se vidimo.

Kao da sam se iste sekunde otreznila i razbudila. Skočila sam iz krevete ne znajući da li sam srećna ili uplašena. Šta radim to? Počela sam da menjam boje u licu dok mi je srce ubrzano kucalo. A onda sam počela da ubedjujem sebe da moram da ga vidim da bih shvatila šta osećam i da li išta sem strasti postoji. Bilo je to opravdanje za sve ono što sam znala da sledi i ako sam u sebi znala da opravdanja nema. Poslala sam mu potvrdan odgovor i ustala sa nekom voljom. Odjednom mi je sve bilo lepše, pa sam se čak divila staroj, okrljenoj vazi za cveće koju sam odavno htela da bacim. Pustila sam radio i pojačala muziku.
Smejala sam se i kao da sam sreću samu od sebe krila. Znala sam da naša igra tek počinje. Samo nisam znala da li smo mi jedini igraču u toj igri i do kakvog cilja ćemo doći.

Pozvala sam Jasminu koja se javila čim je telefon zazvonio.

- Ej sine, ja ti poslala poruku, nisam htela da te budim.

- Videla sam mama. Ne verujem da ću stići na ručak, imam nekih obaveza danas. Kako ste mi?

- Pa dobro, evo ja u kuhinji kao po običaju.

- A gde mi je sestra?

- Otišla na račuk sa nekim dečkom.

- Pa zar je već prebolela Petra?

- Joj ne pitaj ništa. Videli su se juče.

- Stvarno? Nisam znala.

- Kaže da su sada samo u prijateljskim odnosima. Ništa me ne pitaj, ona kao da je još uvek u pubertetu.

Slušala sam Jasminu, ali sam svaku desetu čula. Ništa mi Petar nije rekao, a pitam se zbog čega su se videli.

- Zamisli, još je upoznala nekog njegovog druga, nekog advokata pa je odmah sa njim otišla.

- Mama moram da idem, pusti ti nju. Ona će uvek biti takva neozbiljna. Magdalena je to.

Prekinula sam vezu brzinom svetlosti. Ništa mi nije bilo jasno. Ljutnja me je obuzela , kao da mi je smetalo što je tako nešto od mene sakrio. Ali ko sam mu ja, pa da mora da mi se pravda. Htela sam da ga pitam, ali na pola napisane reči sam stala. Možda je ipak bolje da ga pustim da mi sam ispriča.