TAJANSTVENI PRINC

☽Ball☽

─── ･ ｡ﾟ☆: *.☽ .* :☆ﾟ. ───

Aurora pov.

Nakon kratkog vremena posle ulaženja u dvoranu. Krenuli su da dolaze ljudi. Na početku sam bila uz roditelje dok su ljudi predstavljani i dok smo se pozdravljali sa njima. A kasnije sam otišla uz izgovor da mi je loše i da moram da jedem. Naravno ja ne bih bila ja da se to tako nije odvijalo. Pobegla sam sa Marit u kuhinju da pojedemo nešto, a i da se sklonimo dok se pozdravljaju. Zadužile smo jednu devojku da nam prenese kada je gotovo.

Kada nam je prenela vratile smo se u dvoranu. Primetila sam Kastela odmah čim sam se pojavila. Bio je sam na ulazu velike terase. Prišla sam i udahnula.

"Dobro veče."

"Dobro veče, madam."- naklonio se malo glavom

"Nisam vas video do sada, krijete se?"

"Može se reći."

"Zašto ako smem da znam?"

"Pa malo mi se slošalo od ovih svih ljudi."

"Niste bili tu da uzdišete za mojim bratom kao i ostatak žena u dvorani."

"Moram da se izvinim, ali ja vašeg brata ne znam, nikada ga nisam videla."

"Njega je vrlo lako prepoznati ako ga znate, a možda ste i sada prošli pored njega."

"Ne znam i ne gledam."

"Zašto?"

"Moje oči gledaju drugoga."

"Predpostavio sam, ali žao mi je da vam kažem da sam zauzet."

"I to mi kažete sada nakon tri godine?"

"Verujem da ste znali već, jer je vaš otac zvao mog oca."

"Znam, ali od kada kada ste vereni?"

"Ima već dve godine."- odgovorio mi je mirno

"Dve godine!?"-pitala sam iznenađeno

"Da."- slegnuo je ramenima

"Zašto ste me onda vukli za nos svo ovo vreme?"

"Nisam vas ja terao da se zaljubite u mene."

"Sami ste krivi za to."

"Zar ne osećate ni trunku saosećanja?"

"Ne, jer vas nisam navodio, tako da možete da se udate za koga kod želite."

"Ali ja želim vas."-suze su mi se skupljale u očima

"Vi mi se sviđate."

"Ali se vi ne sviđate meni."-i tu mi se sve puklo

"Žao mi je princezo, ali zauzet sam čovek znate."

Prišla mu je ona kurva, i sa maskom sam je prepoznala. Uhvatila ga je pod ruku i nasmejala mi se podlo. A on joj je još uzvatio time što je stavio nejgovu preko njene.

"Nisam znala da ste do ušiju zaljubljeni u mog verenika princezo, ali žao mi je što sada morate ovo da gledate, nadam se da ćete biti srećni u nekom braku koji vaša porodica odabere."

Otišli su i pratila sam ih pogledom. Plesali su. Probila sam se kroz gužvu, uzela šampanjac i eksirala ga. Nekako sam stigla do hodnika i otrčala sam do terase na drugom kraju gde sam sama. Skinula sam masku i bacila je na pod. Suze su mi tekle. Sigurna sam da me je naviodio. Đubre. Uhvatila sam se za ogradu terase i pogledala u nebo.

"Zašto ste uplakani, princezo?"

Grub muški glas me je prepao. Trgla sam se i okrenula. Na ulazu je stajao čovek koga nisam baš prepoznala, nosio je masku preko celog lica sa prorezom na ustima.

"Nisam."

Krenuo je da mi prilazi.

"Onda vam se sviđa tako razmazana šminka?"- rekao je da dozom smeha u glasu

"Ne, samo..."

"Samo?"-nakrivio je glavu

"Pa dobro, pa šta i da sam plakala, nije smak sveta."

"Nije, ali je strašno s obzirom na to zbog kakvog dečka plačete."

"Videli ste?"

"I čuo sam."

"Pa nadam se da niste došli da bi mi se i vi podsmevali što ću morati da se udam za nekog tamo."

"Ne, neću vam se podsmevati, došao sam samo da vidim kako ste, ipak ste izleteli iz dvorane trčećim korakom."

"Tu sam da vam pružim utehu ako vam treba za nešto."

"Pa hvala vam."

"Nema na čemu."-klimnuo je glavom

"Ako smem da pitam, ko ste vi?"

Tek tada sam ga malo zagledala. Bio je dosta viši od mene, a i od Kastela. Ma zašto ga ja spominjem. Široka ramena i velike lepo izgrađene ruke sa lepim šakama. Kako je svetlo padalo na njega nisam mogla da mu progledam facu ni boju kose, ništa.

"To će biti tema za neki drugi put."

"Biće drugih puta?"

"Možda."

I sa tim se okrenuo i krenuo da odlazi. Nekako dok sam pričala sa njim, odavao mi je neki čudan osećaj sigurnosti na koji nisam navikla. Ne znam ga. Nisam ga videla do sada.

"Sačekajte."

Zaustavio se. Pokupila sam masku sa poda i krenula ka njemu.

"Htela sam da vam kažem da ste mi malo ulepšali veče."

"Drago mi je."

"Lepo se provedite ostatak večeri, ja ću se povući u svoju sobu, prijatno veče."

Sada sam ja krenula da idem. Ali sam osetila da je i on krenuo za mnom.

"Da li mogu da vas otpratim?"- jao

"Možete."

Hodali smo polako i uz tišinu celo vreme. Ali mi je prijalo. Znate onaj osećaj koji vam kaže da je sve kako treba sada. Stigli smo do vrata i on je se zaustavio i bio je spreman da ode.

"Pa misteriozni čoveče, hvala."

Možda...ali samo možda. Želim da provedem jedno veče kako treba. Samo jedno, da se osetim lepo u svojoj koži i da mi ne bude žao.

"Ovaj, da li možeš ostati sa mnom?"

Nakrivio je glavu.

"Samo noćas."-ujela sam se za usnu

Sada ili nikada..

─── ･ ｡ﾟ☆: *.☽ .* :☆ﾟ. ───

Nadam se da vam se za sada sviđa priča. 😘😘