TAJANSTVENI PRINC

☽Back home☽

─── ･ ｡ﾟ☆: *.☽ .* :☆ﾟ. ───

Aurora pov.

Sledećeg dana sam kao i planirano dovršavala sliku. Od doručka pa sve do popodneva nisam stala. Ostali su mi još neki sitni detalji, i to bi trebalo da bude to. Samo da se osuši cela slika. Mislim da neću imati vremena da stavim završni sloj preko slike, ali i ovako je dobra. Pomerila sam se sa slike tek kada me je on iz kuhinje zvao. Više nije bilo potrebe da sedi , jer sam sve uradila samo malo, pa mi on i ne treba. 

Otišla sam do trepzarije gde su me čekale američke palačinke. Kao pomahnitala sam jela i uopšte nisam pravila pauzu. Rafael je nekoliko puta morao da me zaustavlja da mi kaže da prestanem malo i da udahnem i popijem malo mleka. Jednostavno mi se jede i to je to. 

"Kada završiš sliku, treba da se vratiš."- rekao je tek odjednom

"Zašto?"

"Pa tako mi je rekao tvoj otac."

"Završiću je već večeras, i ostaviću da se suši i za nekoliko dana ćeš moći da je okačiš tamo gde ti se sviđa."

"Onda ako večeras završiš, sutra ujutru se spakuj, a onda ćemo krenuti nazad."

"I ti ideš?"- pitala sam pomalo iznenađeno

"Moram da pogledam kako idu planovi sa hipodrumom i još neke sitnice."

Klimnula sam glavom sada već iznutra srećna. Ovo ne bi trebalo da me toliko usrećuje, ali ni sama ne znam šta se dešava. A kasnije kao i što sam planirala, sam dovršila sliku i odložila je, pa onda krenula da pakujem stvari. A onda mi je palo napamet. 

Otišla sam do njegove kancelarije i pokucala na vrata. Nisam ni sekund sačekala već sam ušla. Sedeo je i radio kao i juče. Prišla sam mu i sela u krilo.

"Šta je bilo?"

"Zašto nismo bili ostala dva dana na izložbu?"

"Rekao sam Klari da ti nije dobro, inače si je ti prespavala, a juče si crtala, nisam hteo da te uznemiravam, verujem da je tebi crtanje kao odmor."

"Aha."

"Ali nisi imala ništa posebno da vidiš, isto kao i predhodni dan."

"Nema veze."

Ostala sam još malo gledajući ga, a onda se i uspavala na njegovom krilu.

U sred noći sam se probudila u njegovom krevetu, ali njega nije bilo. Ustala sam i otišla da ga tražim kao i uvek do sada. Našla sam ga na terasi naslonjen kako gleda prema moru. Otišla sam do njega i zagrlila ga oko struka. Na trenutak se malo napeo, ali je već sledećeg bio opušten. 

"Zašto si se probudila?"

"Možda si mi nedostajao?"

"Možda?"

"Mhm."

"Jednostavno sam se probudila, i nisam te našla pa sam došla da te nađem."

Stala sam sa njegove strane, a on je obavio ruku oko mene pa sam se ja naslonila na njegovu nadlakticu jer do ramena ne mogu lepo da dohvatim. 

"Hvala ti što si me doveo ovde."

"Na neke trenutke sam se osetila onako kako bi svaka normalna devojka trebala da se oseća u mojim godinama, i ti si mi pomogao malo time što si me doveo ovde na slobodu."

"Ali tu su bili i momenti sa tobom koje ne želim da zaboravim i za koje ne želim da padnu u vodu."

"Nema na čemu Sireno."- on ponovo sa tim nadimkom

"I da mi se ponovo pruži šansa, sve bih isto uradio."- poljubio me u kosu

Okrenuo me tako da sam bila okrenuta prema njemu. Uhvatio me za obraz i onda polako poljubio. Ja sada naravno već zaljubljena u njega sam uzvratila. Poljubac je bio nežan, bez ikakve žurbe i nikada mi nije bilo lepše. Osetila sam se voljeno. I shvatila da ovo nikad više verovatno neću da imam, jer udaću se za ko zna koga i biti razdvojena i od moje porodice i od Marit. 

"Mislim da je vreme da odemo u krevet, Sireno, sutra je veliki dan."

"Okej."

___________________________________

Dan mi je prošao nenormalno brzo. Išla sam da kupim nešto mojima, i napunila sam dve kese makarunsima za Marit. I sebe naravno, nema šanse da ona to sama pojede. Rafael mi je celo vreme pravio društvo. Uopšte nisam htela da se ovaj divan dan završi i da krenem kući.

Ali kada smo krenuli, i kada je avion poleteo osećala sam prazninu. Rafael je bio ispred mene u sedištu, ali i ovo lepo mesto mi je ostalo urezano u sećanje. Nadam se da ću kroz koju godinu ponovo doći ovde.

"Kada me budu udali, doći ću ponovo ovde na medeni mesec, ili u Monte Karlo."

"Zašto baš Monte Karlo?"

"Ne znam, to mi se sviđa, pa bih išla tamo na medeni mesec."

"Ti bi se kockala?"

"Eh kad bih znala ja to."

"Da li ti znaš?"

"Znam da igram blackjack."

"Stvarno?"

"Najstvarnije."

"Moraćeš jednom da me naučiš, ili makar da gledam dok igraš."

Vrlo uskoro draga moja.

Ništa nije rekao samo mu se jedan ugao usana nakrivio u mali smešak koji sam mogla da protumačim kao potvrdu. Ako me ne udaju za nekog ljubomornog mrguda, i taj neki mi da dozvoli da vidim Rafaela kako igra kartaške igre.

__________________________________

Ubrzo smo stigli i onda smo se vozili džipovima. Bili smo jedan pored drugog i ja sam ga onda uhvatila za ruku, a on je moju u uzvrat stisnuo. Osmeh na licu mi se pojavio bez moje kontrole. Izgleda da sam se baš zaljubila u njega. Pogledala sam ga, ali on nije imao osmeh već neki misteriozni pogled ka meni koji  nisam mogla baš da protumačim kao nešto dobro. Jer ja uvek mislim na zlo, pesimistično.

Nakon vožnje kolima nazad do letnjikovca, bila sam nervozna. Znam da je prošlo samo nekoliko dana, ali su mi se dlake na vratu nakostrešile jer sam imala taj loš predosećaj u stomaku.

Naravno, svi su nas dočekali. Ali mama i Marit nisu imale baš nešto velike osmehe. Ali moj otac, kralj i moj brat kao da im stiže predsednik Rusije, a ne Rafael i ja. Mogli bi njihove osmehe da stavite na božićnu jelku i da sijaju. 

Kola su se polako zaustavila. Batler mi je otvorio vrata, a ja sam nevoljno pustila njegovu ruku i izašla iz auta. On je izašao posle mene. Otrčala sam tati u zagrljaj i on me stisao nazad. A onda kod Marit, koja je imala neki manji osmeh. Zagrlile smo se i onda mi je šapnula.

"Žao mi je." - molim?

"Za šta?"

Ali mi ništa nije odgovorila, već me je pustila. Onda je došao red na mamu koja me je takođe jako zagrlila kao i tata, ali mi je i ona šapnula,

"Izvini dušo, nisam znala."

"Nisi znala šta mama?"

Samo mi je klimnula glavom i izvila usta u tužan smešak. Sada sam znala da nešto stvarno nije u redu. Batleri su uneli moje stvari i tada smo svi ušli u glavni hodnik. I tada mi tata konačno rekao.

"Aurora, kada se osvežiš malo dođi u moju kancelariju."

"Zašto?"

"Moramo da razgovaramo."

Rekao mi je ozbiljno. I sve što sam radila predhodnih dana mi se vratilo u glavu, da bi se na kraju spustilo u stomak. Šta sam sad uradila. Živote nisi mi mio. Otišla sam do sobe, i krenula sve da radim sporo da bih sebi kupila vreme. A kada sam se konačno smilovala, udahnula sam i krenula već predpostavljam u svoju propast.

─── ･ ｡ﾟ☆: *.☽ .* :☆ﾟ. ───