JOS UVEK SANJAM

Chapter 25

Petak je opet došao prebrzo, samo što je sada sledio poslednji petak pre mog rodjendana. Nisam od osoba koje mrze svoj rodjendan, zapravo volim ga, volim poklone, samo ne volim da slavim. Onda sva pažnja ide na mene i svi me grle i ljube. To je ono što meni smeta. Jer dobijam pažnju od pogrešnih ljudi.
A evo me sada, pričam sa Zoe i Izabelom, o svom rodjendanu. Zoe je postala član porodice, svaki dan je tu bar na pet minuta, samo što nikad nije bila kraće od sat vremena. Devojku znam dva meseca, a ona se ponaša kao da se znamo ceo život i to mi ne smeta.
Zoe želi da moj rodjendan bude u klubu, ja to ne želim, a ni Izabela, pa to odmah otpada. Nisam ni sigurna da želim žurku, a one planiraju jednu. Ustala sam da sipam čašu vode. Sedimo već satima.
Uzela sam telefon da proverim obaveštenja. Samo ne znam od koga. Džejkob treba da me nazove, Leon isto, a Markove poruke još uvek nema. Eto još jedan razlog što ne želim da slavim rodjendan. Njih trojica na istom mestu, strava i užas. Džejkob neće ništa uraditi, ali za Leona i Marka nisam sigurna, a ako neko od njih krene, krenuće i Džejkob, e to bi bio haos.

"Slušajte."
Obe su se okrenule ka meni i prestale su sa pričom.

"Mogu li da razmislim kakvu žurku želim da imam?"

"Ako ja pravim listu gostiju."

"Ne, Zoe, ne možeš ti ćeš da pozoveš sve."

"Neću baš sve."

Vrtela sam telefon izmedju prstiju. Dobila sam novi telefon, najnoviji, to je poklon od Erika. Znam da je loš u tome, ali hej to je najskuplja verzija ajfona, super je. Izabela ne želi da mi da poklon pre vremena, nikad to nije radila i njeni pokloni su više, emotivni nego materijalni.

"Zašto nećeš da mi kažeš kada ti je rodjendan?"

"Zato, reći ću ti."

"Saznaću sama, ako hoćeš da slaviš na taj dan, onda se nadam da ti rodjendan nije kada i Vladimiru."

Vladimiru? Lepo.

"Kada je njemu?"

"Sledeće subote." rekla je Izabela, ne Zoe. Kako ona zna?

"Džejkob mi je rekao, rekao je i gde se slavi, ali sam zaboravila."

"Ali vi sledećeg vikenda idete kod tvoje sestre."

Takav je plan. Da oni idu, a da ja spavam kod Zoe. Dogovarale smo se poslednje dve nedelje, više ona nego ja, ali hej.

"Znam, mi svakako idemo, Džejkob će da odluči samo ide li ili ostaje."
Izabela je ustala.

"Kada se dogovoriš sa sobom kakvu proslavu želiš reci."
Klimnula sam glavom i čim je Izabela izašla, Zoe se raspričala, opet.

"Ne slavi u klubu, slavi na dedinom imanju, par kilometara od grada, pozvao je celo odeljenje i samo par van. Rey slavi osamnaesti, to je velika stvar."

"Dobro je Zoe, ne zanima me."
I nije, zanimalo me je da li ću biti pozvana. I da li će Džejkob ići.

"Okej?"

"Da krenemo? Leon još nije pozvao."

"Jeste, zvao je mene, nestalo je struje u bioskopu, ništa od filma za danas."
Mora da me neko zajebava. I zašto mi smeta što meni nije javio da ne idemo. Htela sam da gledam Mazu i Lunju.

"Bedak."

"Jeste, pa onda šta hoćeš da radimo?"

"Ništa?"

Sela sam na krevet i povukla sam frotir preko sebe pre nego što sam pustila tv.
Zoe je idalje sedela za pultom i jela. Jede slatu od kako je došla. Kaže da hoće da smrša do kraja godine.
Iskucala sam Marku poruku jer on ne ume da se seti. Pa za dva meseca koliko ga poznajem, kao i ostale, on je jedini koji me kulira i koji me ujedno nervira, ali i smiruje.
Odmah je odgovorio na moje pitanje gde je.