JOS UVEK SANJAM

Chapter 17

01.01

"Jesi li sigurna?"
"Džejkob, ako me još jednom to pitaš udariću te. Sigurna sam, idi."
Nastavio je da gleda u mene kao i do sad. Mogla sam jasno da čujem Izabelu kako priča na spratu ispod.
"Jesi dobro? Nemaš košmare?"
"Imam,a.."- nisam uspela ni da završim krenuo je da skida jaknu.
"Dobro, to je to, ostajem."
"Džejk, molim te, pusti me da završim, imam, ali pijem lekove, sve je kako treba da bude, Izabela i Erik su sa mnom, znaš i sam da me neće samu ni do dvorišta pustiti."
Uzdahnuo je.
"Mrzim ovo, osećam se krivim, ne žel.."
"O, već se nerviram. Džejk imaš avion za tri sata, za sat vremena trebaš da budeš da aerodromu. Za šta kriv? Ne pričaj gluposti. Ne možeš tako da se ponašaš. Je li dosta?"
"Dobro, ići ću ako mi obećaš da nećeš praviti gluposti, i da će me pozvati ako se desi nešto?"
"Okej."- klimnula sam glavom.
"Jako te je teško ubediti da ideš da odmor."
Nasmejala sam se i u sledećem momentu sam se našla u njegovom zagrljaju.
"Samo ne želim da ti se nešto desi."
Odmakla sam se da bih ga pogledala.
"Neće."
Poljubio me je te smo krenuli ka Izabeli.
"Zašto si je pustio da te pakuje? Znaš da će ti spakovati hiljadu bespotrebnih stvari."
Prebacio je ruku preko mojih ramena dok smo silazili niz stepenice i već smo videli Izabelu koja mlati rukama.
"Spakovao sam šta mi je stvarno potrebno, za ostalo me briga."
Izabela je vikala na Erika, dok smo mi stajali i posmatrali ih.
"Mama idem na nedelju dana, imam sve što mi je potrebno, smiri se."
"Dobro, znam, okej, proveri punjač i telefon, pa da krenemo."
"Sve je tu."
Pokazao je na jaknu te je uzeo oba kofera.
"Izabela, dušo."
"Smirena sam, jesam, možemo da idemo."
Nasmejala sam se te smo svi krenuli napolje. Džejkob je još tri puta proverio stvari pa smo krenuli. Erik ga je opominjao da koristi zaštitu jer se svašta radi na ekskurzijama, dok je Izabela ponavljala da koristi kreme za sunce i da mu je telefon uključen.
"Izabela to je druga država.."
"Briga me za roming, javljaj se."
Okrenula se ka nama i pogledala je Džejkoba.
"Molim te."
"Znaš, da hoću."

Imala sam utisak da putujemo već osam sati, Izabela je samo zvocala, da sam morala da stavim slušalice. Džejkob me je obavestio da smo stigli i da kasni.
"Ja sam kriva." - Izabela je izjavila i izletela je iz auta.
"Molim te, odvuci je kući, inaće se vraćam sa vama."
Erik se nasmejao te smo svi izašli i izvadili kofere.
"Dobro."
"Mama dosta je, dobro,a dobro, razumem brigu, ali ne idem zauvek, vraćam se, biću okej, vodiću računa. Mogu sad da idem."
Izabela ga je zagrlila i izljubila, Erik mu je samo rekao da vodi računa.
"Hajde draga, idemo, veliki je on dečko."
"Čuvaj se veliki brate."
Ćušnuo me je i privukao u zagrljaj.
"I ti isto."
"Ajde dosta, ne ide u vojsku."
Okrenuli smo se ka Vuku i Lazaru.
"Hej momci i Mina."
"Hej mala, je li ti zao što idemo?"
Poljubila sam ih u obraz te sam krenula ka kolima.
"Ne, jedva sam čekala da se odmorim. Mina hoćeš sa nama?"
Nasmejali su se.
"Neću, vraćam se sa Vukovim roditeljima, hvala."
Slegla sam ramenima. Poslala sam poljubac Džjekobubte sam ušla u auto. Gledao je za autom sve dok nismo skrenuli na cestu.

                                 ***

07.01

Prebacila sam prekrivač preko sebe te sam ugasila muziku. Nisam se pomerila sa kreveta, ostala sam da gledam u plafon par trenutaka, te sam se okrenula ka prozoru i gledala u drveće. Nisam spavala celu noc, zaspala sam na sat vremena i probudila sam se preznojena i više nisam pokušavala.
Alarm mi je još jednom zazvonio te sam ga ugasila. Zašto ga nisam ugasila?
Nastavila sam da gledam u staklo.
Mrzi me da ustanem i da se oblačim.
Neko je pokucao na vrata.
"Budna sam."
"Hajde mila, doručak te čeka."
Alarm se još jednom oglasio te sam ga ugasila i ustala.
Uzela sam stvari i otišla na tuširanje.
Oprala sam kosu te sam izašla iz kupatila obučena u crni duks u crne helanke.
Gde sam ostavila sarene patike? Jesu li mi uopšte stigle sa stvarima?
Spakovala sam sveske, telefon i slušalice, obukla sam jaknu te sam krenula ka kuhinji.
"Izabela?"
"Ovde."
Spustila sam ranac na stolicu te sam sela.
"Gde su mi šarene patike?"
"Koje? Nike?"
"Aha."
Stavila je ispred mene omlet sa pršutom i cašu vode, a pored nje naravno lekovi.
"Ne znam, možda u kutijama, videću posle, obuj bele i zašto si bosa?"
"Zaboravila sam čarape, mislim da imam bele ovde u kupatilu."
"Jedi i popij lekove, doneću ti."
Sedela sam na stolici i zvakala bezukusnu hranu. Ove tablete čine čuda u negativnom smislu.
"Izvoli obuj se i ne možeš tu jaknu, donela sam ti plišani kaput, crn je."
"Dobro."
Obula sam, obukla, uzela ranac i krenula sam. Naravno da će me Izabela voziti u školu, verovatno će i doći po mene posle.
"Mina i Zoe dolaze danas."
"Zoe, što je bila pre dva dana?"
"Aha, mogu li?"
"Naravo, nemaš više terapija do sledećeg meseca, pozovi više njih ako želiš, ja idem sa Erikom na večeru."
"Ideš?"
Prebacila sam pojas preko sebe.
"Da, ako ne želiš da idem, mogu da ostanem naravno."
"Ne, idi, pozvaću ih, taman neka Mina i  Zoe spavaju kod mene. Dosadno mi je."
"I meni nedostaje Džejk, ali vraća se za pet dana, dva smo preživeli."
Da, jedva. Izvukla sam kapuljaću jer me je žuljala.
"Baš si lepa danas."
Nasmejala sam se.
"Hvala."
Izabela reko deli komplimente, ali kada to uradi obično je iskrena. Mada jesam bila lepa, uvek sam.
Ostatak vožnje je Izabela pričala o haljini za večeras.
"Doći ću po tebe posle škole."
"Umm, ne moraš, doći ću sa Leonom i Zoe, žive u našoj ulici, ona će svakako kod mene."
"Okej, simpatičan je mali, ima li nešto izmedju vas?"
Pogledala je u mene.
"Cao Izabela, vidimo se kod kuće."
Otvorila sam vrata i izašla.
"Ma daj, Viktorija."
"Cao!"
Zatvorila sam vrata te sam krenula ka ulazu. Nemoguća je.
Sad samo obavestiti Zoe da idem sa njima i da nam treba alkohola za večeras, naravno ubediti Izabelu da ne žuri kući.
"Hej bambina."
Mi o vuku, vuk na vrata. Okrenula sam se ka Leonu koji je držao cigaretu izbedju usana.
"Hej."
Prišla sam i sela pored njega na kamenu ogradu.
"Lepa si danas."
"Hvala."
Izabela je konačno izašla iz školskog dvorišta te sam se okrenula ka Leonu.
"Mogu li da pozajmim jednu cigaretu od tebe, zaboravila sam moje."
Pogledao me je.
"Naravno."
Jeste tačno da cigarete smiruju, bar mene jesu.
"Zašto si nervozna bambina?"
"Rekla bih ti da znam."
"Sigurna sam da bi."
"Ozbiljna sam."
Povukla sam dim cigarete. On je odavno završio svoju. Sedeli smo u tišini dok nisam završila.
"Hajde već kasnimo."
Prvi je ustao i čekao je da krenem i ja.
"Ne ide mi se na časove, pre bih otišla na kafu."
Nije oklevao ni minut.
"Onda idemo na kafu, kafič nam je bar blizu."
Blago sam se osmehnula te smo krenuli. Znam da ću nadrljati, u najgorem slučaju biću kažnjena. Leon je otvorio vrata i pustio me da prva udjem te smo se smestili na udobne krevete sa toplim frotirima. Skinula sam kaput te sam jednu nogu podigla na krevet.
Naručila sam kafu, a Leon čaj.
Izvadio je cigarete i ponudio me pre nego što je on uzeo i prihvatila sam.
Zapalio mi je on, što mi je bilo čudno, jer nikada to niko nije uradio osim Džejkoba, kada sam pogledala u Leona gledao je ispred sebe nije obraćao pažnju.
"Zoe će danas dići kod mene i moraćeš da nas voziš."
Sada se okrenuo ka meni.
"Dobro, a ja nisam pozvan?"
"Sada jesi."
Povukla sam dim te sam ga pogledala.
"Dobro."