JOS UVEK SANJAM

Chapter 6

Ušla sam u školu i krenula ka učionici.
Povukla sam rukave preko prstiju i zagledala se u njih.
Kazu da imam lopovske prste, ali nisu toliko dugi.
Neko se nakašljao iza mene.
Okrenula sam se i ugledala Marka.

"Oh. Izvini zamislila sam se."
Nasmejao se.

"Nema veze."
Pomerila sam se u stranu i pustila ga da prodje, a onda sela na mesto.
Glava me je užasno bolela i otvorila sam torbu da popijem još jedan lek.
Izvadila sam telefon i slušalice i sveske, ali ne i lek. Vratila sam stvari u ranac i spustila ruke preko njega.

"Sve okej?"

Okrenula sam glavu ka Marku. Ispruzio je noge, pa je izgledalo kao da leži.
Krenula sam da odgovorim ali je profesor ušao.
Sačekala sam da sedne i ponovo se okrenula ka Marku.

"Jeste. Sedi lepo."

Nasmejao se i odmahnuo glavom. Slegla sam ramenima i uzela olovku u ruku.

Na polovini časa profesor me je pozvao da bih mu pokazala rad. Nisam znala da imam likovnu kulturu, inače bih ponela svoj blok. Znate ono kao bih.
Ustala sam i spustila rad ispred njega.
Kažiprstom sam pritisla slepoočnice.

"Hoćeš li da podeliš rad sa ostalima?"

"Ne."
Podigao je obrvu.

"Mislim, moram li?"
Ispravila sam se.
Spustila sam prst na usne.

"Ne."
Vratio mi je papir pa sam otišla na mesto.

"Walker sedi lepo."
Okrenula sam se ka Marku i uputila jedan "rekla sam ti" pogled.
Nasmejao se i profesor ga je ponovo opomenuo.

"Izvinte."
Okrenuo se ka meni i prevrnuo očima, a onda uzeo list iz moje ruke i stavio ga ispred sebe.
Nekoliko sekundi je gledao, a onda ga vratio ispred mene.
Nista nije rekao.

"Pa?"

"Pa? Ovo je nesto najbolje što sam ikada video. Ono kao u svom životu."
Spustila sam glavu pa je ponovo podigla i zahvalila se.

Ostatak časa niko nije progovorio. Izgleda da je tema '' Nightmare" inspirisala većinu u odeljenju.
Čim se zvono oglasilo polovina je izašla napolje. Izvadila sam slušalice i pustila muziku.
Zagledala sam se u svoje prste po drugi put tog dana. Nešto mi je uvek bilo interesantno kod njih, možda je to bio tanak zlatni prsten, koji nisam skidala nikada, ili dugi nokti koji su uvek bili crne boje?
Zatvorila sam oči na sekund pa ih ponovo otvorila.
Osećala sam umor, kao da bih svakog časa mogla zaspati, što nije bilo dobro. Treba mi kafa.
Izvadila sam slušalice iz ušiju i ubacila ih nazad u torbu.
Osvrnula sam se po učionici. Nisam ni primetila da je čas počeo. Međutim nekoliko njih nije bilo ovde uključujući Marka.
Prebacila sam ranac preko ramena i ustala.

"Mogu li da izađem?"

"Da li je sve uredu gospođice Blek?"
Ponovo sam protrljala slepoocnice i klimnula glavom.

"Jeste. Mogu li?"

"Naravno. Vratite se do kraja časa."
Hoću. Kurac cu da se vratim. Izašla sam iz učionice i krenula napolje.
Došla sam do Marka i njegove devojke koji su bili naslonjeni na vrata i blokirali izlaz.

"Mogu li da prodjem?"
Odmakli su se.
Mark je nasmejao i sklonio u stranu, dok je devojka pored njega sagla glavu.
Došlo mi je da kažem "O ma daj. Šta glumiš nevino stvorenje. Šta sada je tebi kao neprijatno? Daj ne seri i skloni svoje dupe da bih mogla da prodjem. Hvala."
Ipak sam samo prošla pored njih i krenula prema najbližem kafiću.

Htela sam da sedim ispred ali pošto su stolovi uneti unutra, nisam mogla da biram.
Smestila sam se za sto koji je bio izolovan od ostalih. Naručila sam kafu sa šlagom i izvadila sam laptop koji sam tog jutra spakovala. Poljubila sam sebi ruku jer nema niko pametniji od mene.
Ušla sam na CW i krenula sa traženjem serije.