𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

II

Svakoga jutra, nepogrešivo, ustaje u isto vreme. Polako, na vrhovima prstiju, šunja se iz sobe, isto onako kako u njoj i provodi vreme, pazeći da me ne probudi ili da ne skrene moju pažnju na sebe. A ima je već godinama.
Bosih stopala, brzim koracima, korača i u istom ritmu, svakog jutra žuri da ode. Na posao, kod prijateljica, čak i kod moje sestre; bežeći od mene, bežala je iz kuće koju bi posle ovoliko vremena trebala da zove svojom. A nije.

- Dobro jutro

- Dobro jutro, ima još kafe, ako želiš - rekla je ne podižući pogled s tableta dok je sedela na dvosedu, leđima okrenuta prozoru. Bila je prisutna ali nezainteresovana i ponekad su me izluđivale hladnoća i uzdržanost koje su joj bile poput druge kože

- Hvala. Jesi li se čula sa Sofijom?

- Ne, idem kasnije, pre posla s njom do grada - nesvesna da bora među njenim obrvama govori više nego njene reči, položila mi je račune iako je činila sve da do toga ne dođe - Zašto pitaš?

- Jer me je majka zvala da pričam sa njom o tome da se ponovo vrati na terapije - iznenađena, pogledala me je upitno i iz crnih očiju je na sekund nestao sjaj - Sofija se izrekla majci, zvala me je da pokušam da je ubedim da ne odustaje ali pretpostavljam da si upućena više od mene

- Svojevremeno si rekao da su naši lični životi deo ovog braka u koji ne treba da zalazimo jedno drugome. Sofijino i moje prijateljstvo je deo moje intime i nemam nameru da je odajem jer ti je sestra

- Nisam ti to ni tražio - slagao sam a Iskra je nakrivila glavu, sumnjičavo me gledajući - Želim da razmisli dobro pre nego što odustane od terapije ili promeni terapeuta. To je sve - klimnula je glavom a oboje smo bili svesni da mi ne veruje. Ni ja nisam verovao sebi a ljubomora koju je probudila jednom rečenicom mi nije pomagala pogotovo kada bi se u glavi na tren stvorila slika nje sa nekim drugim.

- Nek ti bude

- Hvala ti - rekao sam i zaputio se prema kupatilu. Tišina u kojoj bismo se većinu vremena nalazili nije bila neprijatna ni teška ali je postajala poput okova kad god bi se dotakli našeg odnosa, direktno ili indirektno

- Gavrilo - okrenuo sam se a umesto sumnjičavog ukazao se blagi izraz lica. Da je ne poznajem, pomislio bih čak da joj je pogled brižan - Porazgovaraću s njom ali razgovaraj i ti. Njih dve su došle do nekih tema koje Sofija još uvek nije spremna da otvori i ono što znam je da joj je potrebno malo vremena i predaha. Značilo bi joj da je razumeš, ne da vršiš pritisak, nema nameru da te zabrine

- Imaću to u vidu ali oboje znamo da će pre reći tebi nego meni - priznao sam porazno i ostavio je samu znajući da najviše voli da stvari budu takve. Kada sam nakon tuširanja izašao iz kupatila, Iskra je već iščezla.

Umeo sam da je krivim za hladnoću zbog koje smo jedva u javnosti glumili sreću, bliskost i ljubav. Istini za volju, krivim je i dalje ali je ne optužujem. Neko bi rekao da imam prava ali je iskrenije i istinitije priznati da nemam jer je sve ovo bilo i moja krivica. Iskra je davala ono što sam na samom početku tražio, želeći da je ne uplaši sve što želim s njom i od nje a onda mi se dopala sloboda koju sam imao. Sloboda da otputujem bez da mi postavi pitanje s kim idem, da se vratim pred zoru i da me ni ne pogleda popreko i sloboda da zadržim sve navike koje sam imao dok sam živeo sam. Naviknut na čari svega toga, jaz među nama video sam tek kad je prestala da se trudi da sakrije distancu među nama. Mi nismo postali bliski niti smo se trudili da to promenimo, živeli smo jedno kraj drugog toliko da je daljina među nama imala svoj tupi, glasni zvuk.

Međutim, ono čega ona nije bila svesna je bila njena zavodljivost. Koliko su bili zavodljivi pokreti kukovima dok kuva slušajući ko zna koju od svojih omiljenih pesama, miris koji je ostavljala za sobom svakog jutra u stanu i način na koji je pričala o stvarima koje voli ili koje smatra zanimljivim. Iskra je bila prava žena, žena kraj koje bi svako od njih želeo da bude i žena koja je ispod strogih izraza lica, odmerenog ponašanja krila strastvenu prirodu. Možda sam je baš zbog toga i krivio, sebično iako sam neke stvari mogao da predvidim jer smo se poznavali čitavog života
Ipak, niko kao ona nije mogao da shvati sve što se Sofiji i meni dogodilo. Niko kao ona nije mogao da ne postavi nijedno pitanje mada je imala prava da ih postavi skoro sva do sada. Niko kao ona nije stvarao utisak da stvari mogu makar da liče na normalne a ja to nisam umeo da objasnim drugima. Nisam znao šta mi je ona ali sam znao da je važna. Njeno mesto u mom životu bilo je jedinstveno i bio sam kriv što nisam umeo da joj pokažem to

Dan koji mi je leteo u sastancima, pozivima i revizijama ugovora prekinula je Sofija. Kratkom porukom da me očekuje na ručku u restoranu našeg ujaka posle dve nedelje obavestila da želi da me vidi i već sam mogao da pogodi šta će da mi kaže

- Još veći buket da si kupio ne bi ti pomoglo - rekla je dok me je grlila. Njene omiljene ruže, krupnih žutih cvetova su joj ipak izmamile osmeh i znao sam da je njena ljutnja ako ne utišana, onda bar svedena na razumnu meru - Šta god da si pokušavao da saznaš ispitujući Iskru nije tvoja stvar. Njoj sam rekla baš zato jer joj verujem, jer znam da me ne bi pritiskala da se otvaram ili gurala preko granica verujući da je to za moje dobro. Ni ona ne zna sve.

- Žao mi je. Brinem, nije kao da sam išta učinio da ti pomognem ili da te zaštitim - oslonio sam se na stolicu a Sofija je odmahnula glavom raširenih očiju

- Nije bila tvoja krivica. Kada si mogao da mi pružiš zaštitu, pružio si je i meni i mami, to je jedino što je i bilo potrebno. Nisi kriv jer me nisi štitio dok si i sam bio dete

- Mogao sam da pokušam. Ne bi se i danas mučila zbog toga

- Ne mučim se. Živim život koji želim, imam ljude koji me vole, radim posao o kom sam od detinjstva maštala i imam vas. To što se i dalje borim s traumama ne znači da se mučim, znači da radim na tome da budem bolja osoba. Nije kao da ih ni ti nemaš

- Imam ih?

- Bože, Gavrilo, nisi dete. Zar stvarno misliš da je normalno što nijednoj ženi u svom životu ne dozvoljavaš da ti se približi? Čak ni Iskra iako tvrdiš da je voliš na neki svoj način. Ona je osoba kojoj to nije dovoljno iako ti to nikad neće reći ali oboje je poznajemo - pogodila je u najsnažniju sumnju koja me je razdirala dok posmatram Iskru kako radi ili dok osluškujem njeno pevušenje dok kuva ili se šminka

- Ne veruješ da je volim?

- Verujem. Ali to nije pravo pitanje, pravo pitanje je zna li ona da ti znači? Jer iako je voliš, imaš dug put pred sobom pre nego što budeš mogao da joj se otvoriš i pripadneš i oboje smo toga svesni

- Znaš da nemam lošu nameru ni prema tebi ni prema njoj, čak i kad radim stvari po svom?

- Znam. I ona to zna. Samo mislim da ti je brak možda trenutno veći problem od moje pauze na terapiji. Vratiću se, zaista, samo želim da mi se neke stvari slegnu a neke kristališu, to je sve. Mislila sam da su neke stvari prestale da budu žive, pogrešila sam i kad se to slegne, vratiću se. Pozvaću i Paunovićku, da zna, da te više ne sekira

- Verujem ti i ne brinem. I hvala ti što si me pozvala da dođem, ubio bih se da si došla tamo, trenutno smo pretrpani obavezama - nasmejala se a ja sam odahnuo, znajući da će moja mlađa sestra biti tu. Posle svega i uprkos svemu. Ono što nije moglo nestati i zbog čega nisam mogao da odahnem bila je činjenica da nisam umeo više da razdvojim koliko je Iskra važna i kako joj to pokazati kad je među nama bilo toliko prepreka i razloga da stvari ostanu ovakvim kakvim smo ih odabrali na početku.