𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

VII

Pažljivo odabrana haljina koja se slaže uz njegovo odelo obavijala me je telo dok sam, nanoseći karmin, podsećala sebe na sve što je bilo važno. Sve što mi je Sofija rekla, sve što je Gavrilo u prolazu pominjao, sve što bih kao njegova supruga trebala da znam. Pre nego što sam sklopila ogledalo, osmotrila sam svoj odraz i pokušala da umirim bojazan da nisam dorasla ulozi lutke koju sam igrala već toliko puta.
Ta bojazan nije jenjavala ni kada su me isprazni, površni razgovori odvukli od Gavrila prema radoznalim, ispitivačkim pogledima koji su želeli da uoče bar sitni, jedva vidljivi trag da Gavrilu i meni loše ide ili da ga nisam dostojna. Jedino se umirila kada mi je prišao kolega sa studija, jedina osoba koja u ovoj prostoriji ispunjenoj bitnim, uticajnim ljudima nije marila za te trivijalnosti i prijalo je, bar na tren, izaći iz tog užasno praznog sveta skupocenog nakita, pića i garderobe i jeftinih karaktera.
Nije mi promakao Gavrilov uporni, tamni pogled koji nije sklanjao ni na sekund, ni besno stezanje vilice koje kao da se nije trudio da sakrije. Čak ni kada sam koračala nazad prema našem stolu, njegov izraz lica se nije menjao odavši svaki delić njegov poriva da me kontroliše i slomi. Nakon što sam sela nazad, uzela sam Gavrilovu čašu i otpila iz nje ostatak čivasa ostavljajući karmin na čaši. I dalje nije treptao, i dalje mu se na licu poznavala čudna aura  besa

- Šta je želeo? - pitao je tiho neiskreno se osmehujući i naginjući se prema meni

- Da se pozdravi, da proćaskamo. Ne postavljam ti takva pitanja, sam si želeo da jedno drugom ne zadiremo u intimu - vratila sam čašu pred njega i osmehnula se

- Iskra, ti si moja žena i nek Bog pomogne svakome ko pomisli da može da mi te oduzme

-Ti si moj muž pa nisam pitala ni gde ni s kim ni kad. Čekala sam svake noći da dođeš da bih zaspala ali se to podrazumeva, zar ne? Uostalom, do sada nisam uradila ništa što bi probudilo sumnju u verodostojnost ovog braka a zapitaj se šta si učinio ti - namestivši osmeh poput porcelanske lutke, popravila sam mu kravatu a onda se naslonila nazad na stolicu. Iz nekog razloga, u grudima se stvarao nemir a obraze oblivala vrelina od njegove blizine ali sam sve to skrivala ponosnim držanjem i podignutom glavom

- Ne sumnjam u tebe ali vidim kako te gleda. Vidim koliko pokušava da se dokaže da je tu za tebe, da je sve ono što ti treba a ti si udata žena. Moja žena - naglasio je a ja sam mu, ne uspevajući da se obuzdam, uputila iznenađen pogled

- Čemu to naglašavanje kada je tvoje prezime pored mog imena, a tvoja burma na mojoj ruci?

- Jer oboje znamo kako stoje stvari ali uprkos tome, ti si moja. Moja supruga, osoba pored koje živim i osoba kojoj verujem na neki svoj način. Zato neću dopustiti da bilo ko pomisli da je ono što ti treba pored mene živog

- Niko od vas ne zna šta mi je potrebno jer nikoga ne zanima da oslušne šta je to što želim. Niko drugi sem tebe zapravo nema ni pretpostavki o tome

- Potreban ti je muškarac - rekao je dočekavši me nespremnu zbog čega je proteklo par trenutaka dugih kao decenije pre nego što sam progovorila

- Da me imalo poznaješ, znao bi prvenstveno da nemaš razloga da sumnjaš u mene a zatim bi znao da sam više nego sposobna da obuzdam svoje potrebe. Na kraju krajeva, osećaj da sam tvoje vlasništvo prilično pomaže - uzdahnula sam osećajući kako se gorčina istinitosti mojih reči utiskuje u kožu poput žiga

- Ne moje vlasništvo nego moja žena, partner i osoba pored koje živim. Neko kome verujem.

- Onda ne brini - izgovorila sam kroz ljubazni, odglumljeni osmeh pokušavajući da okončam razgovor koji je vodio mom ko zna kom uveravanju da sam Gavrilu pripadala onako kako on nikada neće pripadati meni. I u tom pripadanju nije bilo nimalo osećanja ili romantike jer se svodilo na međusobnu proračunatost iz koje niko nije očekivao ništa drugo do uverljivo izvedene uloge. Uzvratio mi je osmeh zbog čega sam odahnula i znala da sam barem dok smo ovde, za sebe omogućila tišinu ako ne i mir u kome ću moći da zavaravam sebe da mi je duša još uvek cela i da u mojim grudima nema ničega što bi izazvalo oluju, jaču od svih koje su do sada po srcu divljale. U toj tišini, mogla sam biti porcelanska lutka, dovoljno nasmejana da bih bila ljubazna, dovoljno tiha da bih pokazala da poštujem svog muža i dovoljno doterana da bih pokazala da znam koga imam pored sebe. Takva sam bila savršena glavna uloga u svakom činu predstave koju smo nazivali brakom ne pitajući se šta Gavrilo mora da učini kako bi se uklopio u moja očekivanja jer me je odgovor plašio.
U poslednje vreme, pored promena koje su se tiho prikrale i izmenile moje ponašanje, uočila sam i da se menja odnos prema Gavrilu i za to sam izbegavala pitanja koja bi mi u misli prizvale njegov markantni lik. Otkako više nisam mogla da povučem jasnu liniju među nama, češće sam gubila kontrolu nad sobom i osećala se frustrirano. U inat sebi, trudila sam se da se to ne vidi ali mi se nije dopadao osećaj koji se peo uz kičmu.

Pored svega što me je lomilo, osećaj da nisam dorasla svemu ovome jeo je i poslednje delove mog samopouzdanja. Trebala sam da se pobunim, srčanije ili da bar objasnim zašto nisam volela ovakva dešavanja ali sam po navici ćutala i zato sebe gurnula u još jednu od situacija u kojima sam na meti tuđih pogleda, govorkanja i procena.

- Iskra?

- Izvini, nisam te slušala - rekla sam osećajući i sama koliko je neiskrena i hladna ljubaznost

- Ako želiš da odemo, možemo. Odmah ako ti je loše ili se iz nekog razloga osećaš neprijatno. Samo reci - rekao je, po drugi put me dočekavši nespremnu. Lomeći se da li da se predam i povučem ili stoički izdržim i ovaj test, osmehnula sam se slabašno nakon teške, zamorno duge tišine

- Volela bih da odemo odavde što pre - i bez reči, uhvativši me nežno za ruku, Gavrilo me je koji tren kasnije, poveo napolje. Lakše dišući, osećala sam da pritisak koji je lebdeo u vazduhu otkako sam shvatila da moram poći s njim polako nestaje a sve oko mene postaje bistrije.

Ne odolevši svojoj radoznalosti, dok je pogleda uperenog pred sobom Gavrilo vozio, progovorila sam prva - Kako si znao?

- Ugasila si se. Kod tebe je čudna stvar što ti se pogled ugasi vrlo retko; najčešće u ovakvim situacijama kada je oko tebe mnogo nepoznatih ljudi.

- Hvala ti. Iz nekog razloga, ne prijaju mi ovakve prilike

- Trebala si da mi kažeš. Nikad ne bih insistirao da si rekla da ti je neprijatno ili loše zbog ovakvih događaja

- Nema veze, sad je ionako gotovo - osmehnula sam se pokrivši tim osmehom laž. Istina je bila da zbog besa i sujete nisam stigla ni da razmislim o svemu. Istina je bila da sam sve ređe uspevala da ostanem prisebna i racionalna. Ono što nisam uspevala da dokučim je kako se nositi s tim. Čudna, nepoznata slutnja presekla mi je misli i znala sam da ništa nije gotovo.