𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XIII

Još jedna noć u kojoj sebe mučim i u agoniji držim budnom. Još jedna noć u kojoj spavam sama jer je Gavrilo na putu i po prvi put osećam da nešto nedostaje. Ta praznina počela je da me proganja i u snovima; njegovom dodiru i želji koju je budio više nisam mogla da pobegnem, ne posle noći u kojoj sam shvatila kolika strast među nama zapravo postoji i noći u kojoj sam se predala kao nikada pre

Par dana nakon njegovog odlaska o kome me je iznenada obavestio dok sam po ko zna koji put čitala "Srbe pre i posle Adama", sedela sam sa Sofijom u lokalu u kom smo u poslednje vreme bile česti gosti. Sto zaklonjen od pogleda prolaznika odgovarao je mojoj potištenosti i svim pitanjima koja je Gavrilo ostavio za sobom poput neželjenog prtljaga

- Koliko će još da bude u Firenci?

- Osam dana. Dvadeset drugog treba da se vrati, sinoć smo se čuli - rekla sam spuštajući belu šolju na tacnu. Sofija se osmehnula a ja sam preko njenog ramena pogledala na panoramu grada u kom je sve počelo. Grada u kom je Sofija učila da živi i grada u kom je njen ćutljivi stariji brat postao osoba koja je u meni budila čudnu nelagodu onih davnih dana dok smo još verovale da je život nežniji. Ti srednjoškolski dani postajali su sve maglovitiji, iz njih je ostajala tek po koja uspomena i njih dvoje.

- Nisam mu se javljala, zvao me je dva puta ali sam oba puta bila u ateljeu. Prenećeš mu sve, zar ne? Jer ne mogu da razgovaram s njim o nekim nebitnim stvarima a ono bitno ostavljam u vazduhu

- Ne ostavljaš ti nego ostavlja on da bi bar na neki način komunicirali. Iz nekog razloga, posle svih ovih godina, još uvek nije naučio da se pomiri s tvojim povlačenjima

- Jer jedini pokušava da me menja. Jedina je osoba koja zna istinu i baš zbog toga pokušava da me promeni, popravi. Ja njemu to nisam radila pa se ipak promenio - klimnula sam glavom mahinalno pitajući se koliko smo se oboje promenili od onog racionalnog, hladnog razgovora u kom smo odlučili da se venčamo

- Promenila si se i ti. Svi se menjamo i sazrevamo - izgovorila sam beznačajnu floskulu a Sofija se osmehnula

- Nisu vaše promene posledica sazrevanja već vašeg odnosa. Ali ako ne želiš da razgovaraš o tome, poštovaću to. Samo ne bih volela da zatvoriš vrata nekim stvarima iz straha da ne izgubiš sebe.

- Šta ako sam sebe već izgubila? - pitala sam je iako je to bilo pitanje zbog kog nisam spavala svih ovih noći u kojima sa druge strane kreveta nije bilo nikog. Nisam bila sigurna da li je to što mi nedostaje posledica mog gubljenja sebe, navike ili nečeg trećeg ali sam znala da sve to nisam mogla izbeći.

One sam noći mogla da mu odolim. Mogla sam da se kao toliko puta do tada sklonim ili pobegnem ali nisam. I nevolje ne bi bilo da sam se pokajala i da nisam želela da ponovo osetim njegov dah i dodire na sebi. Ono što je razjedalo ruševine mog mira i tek steknutih navika bilo je pitanje kako i šta sada? Hoćemo li tako, preko noći postati par koji gradi zdrav, normalan odnos ili ćemo samo postati ljubavnici jer smo oboje odrasli ljudi s potrebama? I ne znam koliko je dana prošlo otkako sebi postavljam sva ova pitanja ali znam koliko je dana ostalo do njegovog dolaska. Znam koliko je vremena ostalo do trenutka kada će se stvari možda preokrenuti i vratiti na svoj hladni, prazni početak

- Hoćeš li se ikad zaključati ili ćemo jednog dana zateći opljačkan stan?!

- Gavrilo?! - rekla sam gaseći televizor čiju galamu nisam ni slušala - Otkud ti?

- Potrudio sam se da sve završim ranije i dođem kući, nedostajale ste mi. Pošto mi se Sofija konačno javila, dogovorili smo se da sutra svi zajedno odemo na večeru- rekao je razvezujući kravatu a ja sam slagala ćebe koji sam se pokrila dok sam po ko zna koji put otkako je otišao analizirala sve - Znam da ste se videle nekoliko puta dok me nije bilo ali učinićeš mi i poći ćeš s nama

- Hoću - rekla sam brzo, iznenadivši samu sebe - Jesi li gladan?

- Nisam, bili smo na ručku pre poletanja. Planiram da se istuširam i da se naspavam, užasno sam spavao prethodnih noći

- Ako nisi suviše umoran, volela bih da porazgovaramo. Pretpostavljam da znaš i zašto

- Znam - rekao je umorno a ja sam uzdahnula

- Znam da si umoran, da ste imali naporne pregovore ali biću kratka. Ne želim da živim u zabludi i da iz te zablude radim stvari. Ako si išta od onoga mislio, onda ovaj odnos može da se razvija i da postane nešto slično normalnom braku. Ako nisi, reci otvoreno, nisam zaslužila da verujem u nešto što je lažno

- Zašto bih te dovodio u zabludu ili lagao?

- Jer kao što si jednom rekao, teško podnosim promene, pogotovo one koje sam uočila tek nakon što su nastupile

- Da li zaista misliš da sam govorio ono što želiš da čuješ da bi imali seks? - skrenula sam pogled osećajući da sam pogrešila

- Ti meni reci. Na kraju krajeva, i ja sam žena sa potrebama, ako ništa od onoga nisi mislio reci otvoreno i to neće promeniti taj segment našeg odnosa - ustao je i dok se tišina odmotavala poput tamnog, teškog platna, koračao po sobi

- Mislio sam. Ne jer sam time želeo da te odvučem u krevet nego jer sam konačno pomislio da počinjemo da funkcionišemo i pogrešio sam. Ako budeš sumnjala u svaki gest, svaku reč, tu onda nema radosti

- Ja želim da ti verujem. Želim da znam da prema meni osećaš nešto više od privlačnosti. Tražim toliko malo da imam razloga da budem nepoverljiva - rekla sam najzad prekidajući tišinu. Gavrilov hladni izraz lica zamenjen je onim blagim koji mi je bio poznat još iz nekog drugog života

- Ne bi verovala ali ja tebi već verujem. Vidim da si se promenila ali ne vidim čega se plašiš. Pogotovo jer želimo od ovog odnosa iste stvari - nakrivila sam glavu a on se osmehnuo - Da, jedna od tih stvari je i seks ali verujem da smo i tu saglasni

- Možda - rekla sam nakon što me je osmeh izdao

- Ovo što smo u poslednje vreme postigli meni znači više nego što možeš da zamisliš ma koliko to pokušavala da umanjiš. To je razlog zbog kog sam ranije došao kući.

- I drago mi je što si to učinio - rekla sam tiho uveravajući sebe da verujem, bilo da Gavrilo govori istinu ili ne. Svaka reč kojom me je ubeđivao umirivala je deo svih onih pitanja i nemira i znala sam da ću barem neko vreme moći da lakše posmatram svoj bledi odraz u ogledalu.