𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XIX

Život i naši postupci treba da budu linearni. Pravilni. Ne treba da budu haotični, pogubni po nas i ljude u našoj blizini niti treba da budu opravdavani svojim ciljem. Sva ta moja uverenja izletela su kroz prozor one noći kada sam po ko zna koji put želela da budem sigurna da smem da se predam i poverujem. U lice su mi se nasmejala sinoć dok sam u tami sobe dok sam ležala u Gavrilovom zagrljaju nepomično ležala osluškujući njegovo disanje. Nasmejala su mi se jer su me sve do sada sprečavala da spoznam ono što je srce odavno znalo a to je da mi pripadamo jedno drugom. Naša ljubav nije bila ni nalik onima koje sam gledala u filmovima ili čitala u knjigama koje sam sa Sofijom menjala i kupovala. Bila je drukčija, dovoljno nalik nama da bude haotična i izazovna, dovoljno jaka da se po prvi put probudim sa srcem na mestu

- Mrzim kad to radiš - rekla sam meškoljeći se dok se Gavrilo osmehivao - Nisam Bog zna kakav prizor dok spavam

- Meni jesi. Kad sam se tek vratio u naš krevet, jedino se tad nisi bunila ili prkosila

- Jedino sam tad bila načisto. Mada me ni u snovima nisi ostavljao na miru - nasmejao se a ja sam pridigla glavu - I meni bi bilo smešno da sam godinama slušala takve stvari od raznih žena. Jesi, zar ne?

- Nisam bio svetac. Ako na to ciljaš. Ali to nije ono što tebe treba da brine jer najdraža, tebe treba da brine što se jedino ti računaš. Treba da te brine koliko ti verujem

- Ne radi to - rekla sam gotovo šapatom sklanjajući kosu sa lica

- Moram. Moraš da znaš da jedino tebi verujem toliko da bih ti bez reči predao sve što imam ili ubio nekog. Znaš da mogu to. Traži šta god želiš, učiniću sve samo da ostaneš tu

- Ne moraš, Gavrilo. Ne moraš ništa jer ostajem tu, to je valjda dovoljno

- Dođi, sedi pored mene. Dođi - nevoljno sam se uspravila i pomerajući pokrivače sa svog još uvek od sna toplog tela napravla mu mesta - To je više nego dovoljno. Ostala si i kad nisi morala, ostala si i kada te nisam zasluživao i znam da te još uvek ne zaslužujem ali želim da ti dokažem da mogu. Da mi možemo da opstanemo

- A kad bih te pitaka dokle? Jer šta ako u jednom trenutku dođe do tog pitanja?

- Dokle god oboje verujemo u nas. Znam da ne umem da pokazujem to ali volim te. Volim te iako do skoro nisam bio siguran šta je ljubav - pogledala sam ga i u očima mu, kao nekih prošlih godina, uočila čudnu ranjivost

- I ja tebe volim i istina je da ja to ne umem da pokažem. I ne znam zašto sam dopustila da misliš da me ne zaslužuješ ili da treba da me brine koliko mi veruješ jer ti verujem više nego ikome.

- Imaš prava i da se plašiš mene. Bog zna da sam težak i da postoje stvari koje ne mogu da oprostim sebi zbog čega postajem još gori

- Ne plašim te se, nikad ni nisam - rekla sam shvatajući da sam u godinama kada je Sofija ponovo učila da živi i postaje slobodna zazirala od besa koji je plamtio iz Gavrila. Nikad od njega i očiju koje bi s vremena na vreme sijale čudnom ranjivošću

- Zavideo sam ti. Jer si umela da voliš, da se raduješ i odabereš da budeš srećna čak i kad ti nije dobar dan. Zavideo sam ti jer je moja sestra trebala da bude takva i bila bi, da sam je zaštitio

- Bio si premlad. Nisi mogao da preuzmeš na sebe sav njegov bes, nisi mogao da zaštitiš obe od svega jer si i sam bio na udaru. Nisi kriv ni za šta od toga

- Jesam. Jer sam mesecima nameravao da uradiim to i u svim tim mesecima je bila bar jedna takva prilika koju sam iz straha propustio. Meseci koje bi njih dve provele mirne i dobro

- Zaštitio si ih onda kada si imao dovoljno snage za to. Hrabrost ti nikad nije manjkala, trebalo je vremena da se suočiš s nečim što je i tebe plašilo

- Ne zaslužujem te, lepoto. Jer bi svako na tvom mestu digao ruke od mene i tih prošlih kajanja a ti ne odustaješ

- Jer znam da nije lako gledati kako ljudi koje voliš pate i jer znam koliko je teško suočiti se strahom. Pogotovo ako te plaši neko ko bi trebao da ti bude oslonac i od kog ne očekuješ takve strahote. Neko čija ljubav treba da je bezuslovna a ne razlog da vas povređuje

- Nikad nisam mogao da pričam o tome. Čak ni sa Sofijom. Ubedio sam je da od prisećanja na sve to nema ničeg dobro a istina je bila da me je sve to ograničavalo. Nisam mogao da ti kažem da te volim iako sam to odavno osećao jer nisam znao da li ti je dovoljno

- Više nego dovoljno - rekla sam dok je naslanjao glavu na moje grudi. Prolazeći mu prstima kroz kosu, shvatila sam da tek sada osećam mir. Sreća je odavno bila tu, u kutku, čekajući da smognemo snage da neke stvari izgovorimo jedno drugom - Ti si snažan čovek. Hrabar. Ali sve to mi nije bilo bitno koliko ono što sam otkrivala o tebi kroz sve ovo što smo počeli da gradimo. Tek sam tad shvatila koliko su bitne privrženost i brižnost, koliko je bitno da pored sebe imaš osobu kojoj je važno da li si dobro a ne da li si dovoljno dobar. Shvatila sam da sam zbog nesigurnosti koje su stvorili ljudi u čiju sam ljubav oduvek sumnjala mogla sve da upropastim.

- Želim da svaki dan znaš koliko si voljena i da budeš sigurna da te nikad ne bih povredio

- To sam uvek trebala da znam. Moja je greška što sam zbog svojih nesigurnosti pred time zatvarala oči - presekla sam ga odlučno a on se ponovo osmehnuo

- Plaši me što to nešto postoji u meni. Kad sam ga te večeri sačekao i kad sam mu zadao prvi udarac, kao da je sve nestalo i kao da je postojalo samo sećanje na sve što je priredio majci i Sofiji. Sledeće čega se sećam je da me odvajaju od njega i zadržavaju dok on više ni ne mrda - zaćutao je podižući glavu - Mogao sam da ga ubijem

- Ali nisi. I to nije nešto što je merodavno, pobogu, bili ste žrtve nasilja, samoodbrana je osnovna potreba. Niko se od nas ne bi drugačije postavio - naslonila sam se na njegovo rame - Kad sam ti rekla u dobru i u zlu to sam zaista mislila. Nisam se uvek tako ponašala ali sam to mislila

- I ja sam. Nisam sve to izgovorio tek tako niti sam te odabrao tek tako. Ti si uvek bila neko poseban, neko ko zaslužuje sve. Onog dana sam želeo da Sanju oteram iz grada, ne iz našeg stana. Poslednja si koja treba da preispituje svoju vrednost, jedina - rekao je privlačeći me a ja sam stavila ruke na njegove ramena

- Tek sam se tada pomirila sa tim da im nikad neću valjati ali sam isto tako shvatila da nisam sama. Da imam svoj dom. Možda ovo što ti dajem ne bude dovoljno ali je iskreno jer si ti moj dom

- Prešli smo dovoljno dug put, ljubavi, znam šta sve možeš i ne sumnjam u to koliko me voliš - rekao je i osetila sam da je lako. Lako verovati takvim rečima, lako disati i ljubiti, lako prihvatiti sve što neko iskreno daje i više nije bilo bitno na čemu sam ili šta je sve ovo. Nije bilo bitno kako se zove naš odnos ili koliko traje sve dok sam znala da mi neko veruje više nego što sama sebi verujem.