𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XIV

Glave oslonjene na naslon kreveta, sedela sam sklopljenih očiju i želela da opsujem zbog svake treće reči svoje majke. Strogim glasom govorila je sve ono što kod mene nije valjalo i podsećala na svaku grešku. Poput kule od karata, odnos za koji sam verovala da se popravlja, rušio se a ja nisam više imala snage da to iznova počinjem.

- Iskra, zaista razumem da ste vas dvoje takvi tipovi ljudi ili kako god da se to danas kaže ali to nije opravdanje da budete sebični

- Mama, imala sam dug dan. Predug - presekla sam iako sam znala da je to neće sprečiti da kaže sve što je naumila

- Naravno da jesi. Uvek ti je dug dan kad treba da razgovaramo o tebi. Toj nemarnosti te nisam učila.

- Zaista nemam snage za ovo. Tvoja očekivanja od mog braka su tvoj problem, ne moj pogotovo što gubiš iz vida da je ovo ono što me čini srećnom! - rekla sam i po prvi put osetila dašak istine u tim rečima. Koraci koje smo pravili jedno ka drugom u poslednje vreme bili su veći od svega što je u naše godine stalo i činilo mi se da tek sada ne moram da obmanjujem ni druge ni sebe

- Ako je to što ti zoveš srećom tebi dovoljno, onda u redu. Ja se samo bojim, za budućnost, niko od nas nije zauvek na ovom svetu i baš zbog toga bi iza nas trebalo da ostane nešto vredno. Nešto trajno. Neko.

- O Gospode Bože! - uzdahnula sam - Mama, znam da želiš unučad. Znam i da mi ne veruješ ali i ja bih volela da imam decu. Najviše od svega

- Onda uradi nešto po tom pitanju! - iznenađeno sam se ispravila i odsečno uzela telefon koji sam nemarno držala na krevetu kraj sebe

- U redu, ne sekiraj se. Kada dolazite? - postavila sam pitanje koje nas je vratilo na početak razgovora. Otkako mi je najavila njen i tatin dolazak, znojili su mi se dlanovi a u glavi bila zbrka. Jer koliko god stvari bile drugačije, to su bile promene koje smo samo Gavrilo i ja primećivali. Drugima bi i dalje mogli da delujemo hladno, uzdržano i daleko

- Za vikend. Javiću ti sve već, rekla sam ti. Bićemo kod vas samo na večeri ako te to muči, ni meni nije cilj da dižem tenziju niti da smetam bilo kome

- Ne smetaš ali sada zaista nemam snage za nastavljanje. Moram da idem, uskoro će Gavrilo doći s posla. Čujemo se

- Čujemo se, vodi računa i razmisli o svemu što sam ti rekla - spustila sam slušalicu a onda otpila poslednji gutljaj iz čaše. Nisam znala zašto ali nesigurnost koja se uselila u mene delovala je poznato, blisko, kao da me vraća u vreme dok sam strepela od svakog narušenog očekivanja svoje majke. Ta strepnja je sad mogla da postane parališuća jer je moja majka mogla da uoči sve one slabosti i manjkavosti mog braka za koje sam u poslednje vreme bila slepa

- Loš dan? - okrenula sam se prema vratima a Gavrilo je stajao oslonjen na dovratku. Klimnula sam glavom slabašno i bezvoljno, ne želeći da priznam da je ovo bio dan koji bih najradije želela da zaboravim

- Biće bolje. Kad si stigao?

- Taman na vreme da čujem da ćemo imati posetu - uzdahnula sam sluteći da je čuo i prethodne delove razgovora koji mi je iscrpeo poslednje komade pribranosti

- Da, na ovako divan dan mi je samo još to nedostajalo - gledala sam u svoje šake čije sam prste kršila - Janković je dobio ugovor za stalno i premda znam da nije njegova krivica, kivna sam jer sam ja i dalje samo honorarni saradnik

- Sledećeg puta ćeš dobiti ti, u to sam siguran

- Neću jer je došao na poziciju kojoj sam se nadala.  I ostavljeno je da visi u vazduhu da u neko skorije vreme neće otvarati radna mesta na našoj katedri - vrtela sam čašu u ruci i osmehivala se ironično. Gavrilo je seo pored mene a mene je iznenadilo to koliko mi je u tom trenu njegova blizina prijala

- Više puta si naglasila da ne želiš moju pomoć ali želim da ponovo znaš da uvek možeš da računaš na mene

- Ne, hvala ali smisliću već nešto. Uostalom, za tih par meseci koliko mi je još preostalo svašta može da se desi - prećutala sam deo u kom su mi dobronamerno pomenuli da bi porodiljsko rešilo moje probleme. Prećutala sam deo u kom sam se osetila manje vrednom, nestručnom i manje sposobnom. Prećutala sam sve ono zbog čega mi se činilo da su mi se na glavu sručila nebesa. Ćutala sam i sad osećajući da nemoć pred stvarima i ljudima u mom životu polako oduzimaju i poslednje konce koje sam držala - Nisam mogla ni da kažem majci, ta lekcija bi bila poslednja kap u čaši, taj bi razgovor trajao do zore

- Šta kažeš da odemo nekud na večeru? - posmatrao me je netremice iščekujući odgovor a ja sam, brže nego što sam želela, klimnula glavom - Prijaće ti da izađeš ali i da se ne mučiš. Ako ti nije ni do toga, mogu da te odbacim do Sofije

- Ne, želim da odemo negde, stvarno mi je potrebno da bar na pet minuta ne razmišljam o tome kako mi se život raspada. Ne bih trebala da budem iznenađena što mi sve ide u tri lepe ali ipak jesam

- Iskra, stani - stavio je svoje ruke na moje čije sam prste kršila i u čije sam dlanove besno zarivala nokte - Nisi manje vredna. Ne raspada ti se život jer drugi ne prepoznaju tvoje kvalitete i potencijale. To je njihova greška i to ti kažem objektivno

- Hvala ti. Mada sumnjam u tvoju objektivnost - osmehnuvši mu se, spustila sam pogled na svoje crvene prste  - Nisam ništa stigla da skuvam. Tačnije nisam mogla

- Nije bitno. Razmisli gde želiš da idemo mada znam jedno odlično mesto gde nismo bili i kad god budeš spremna, možemo da krenemo. U redu? - klimnula sam glavom slabašno osmehujući se. Ustajući, osetila sam da su mi ruke još tople na mestu gde ih je držao

- Hvala ti, zaista. Daj mi par minuta i možemo da pođemo u taj restoran koji si pomenuo - osmehnuo se i učinilo mi se da možda vrelina u glavi od svega što me je stiglo polako jenjava. Činilo mi se da na kraju dana možda mogu da dozvolim sebi poneki osmeh i da se bar na tren osetim kao žena, neko ko zaslužuje i ko će dobiti više. I možda ovaj dan nije obećavao ali je sutra novi u kom ću dobiti šansu da se izborim za to što zaslužujem.