𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XVIII

Samoća je čudan, tamni ogrtač koji me je ranije gušio dok je sada umeo da prija. U samoći bih umela da pronađem zajednički jezik sa samom sobom s kojom sam sve češće dolazila u sukob zbog čoveka koji je večeras bio ko zna gde. Samoća u kojoj sam večeras bila možda nije prijala kao nekih drugih večeri jer nisam znala gde je i s kim moj muž. Kratka poruka da će se zadržati posle posla i da ne brinem bili su sasvim dovoljni da se u glavi probudi milion pitanja, onih koja bih smela da ga pitam i onih koje ne bih živa izgovorila iako sam kao njegova žena imala prava na to.

Mrzela sam to nepoverenje koje se uvlačilo pod kožu i obuzimalo um. Mrzela sam osećaj strepnje da će sve ono što smo sporim, sitnim koracima dostigli raspršiti poput sapunice a nisam mogla pobeći jer san nije hteo da dođe na oči. Sva ona pitanja koja su jezdila umom držala su me budnom i zato sam ležeći čekala otključavanje vrata ili oglašavanje starog zvona koje je oboje nerviralo, namerno ne gledajući na sat. Nisam imala ništa od toga hoće li doći u dva ili tri ako bude mirisao na neku drugu jer će tog trena moje vreme isteći. I zato sam bez sna, čekala na iglama

- Iskra, jedina - rekao je kada sam pred svitanje otvorila vrata koja je bezuspešno pokušao da otključa. Mirisao je na alkohol, resko i oporo. Nisam pitala odakle je došao, nisam pitala ništa što je stajalo na vrhu jezika i što je on mene pitao u noćima kada me je budan čekao u fotelji u ovoj istoj sobi. Dok sam ga smeštala u naš krevet, osećala sam i dobro poznat miris koji je bio skoro na svim njegovim košuljama, miris koji bi povremeno bio i na mojoj koži. Nevoljno je legao dok sam vrteći glavom skupljala stvari razbacane po podu.

- Iskra - glas mu je zvučao promuklo i nisam želela da pretpostavljam šta želi. Nisam se odazivala već sam prebacila tamni prekrivač preko njega, nadajući se da je tišina dovoljna. Nagli stisak oko zgloba me je zaustavio kada sam se okrenula te sam pokušavajući da mu se otrgnem, morala da se okrenem - Ostani, ne želim da budem sam

- Umoran si, spavaj - prošaputala sam dok sam se smeštala na ivici kreveta

- Ali i pijan i umoran i lud želim da budeš pored mene. Ostani - skretala sam pogled prema vratima trudeći se da sakrijem iznenađenje koje su njegove reči izazivale - Umoran sam od toga što sam sam čak i dok spavaš pored mene. Umoran sam od laži, pretvaranja, glumljenja. Ne znam šta da uradim da bi videla neke stvari

- Noćas ne moraš ništa - osećala sam da srce menja ritam sa svakom njegovom izgovorenom rečju te sam želela da se udaljim sluteći da me njegova blizina može opeći, više nego bilo koja vatra u kojoj sam do sada gorela. Jer, to je bila vatra u kojoj sam želela da gorim

- Moram. Moram, ti stalno pričaš kako si direktna, kako si pronicljiva a onda ne shvataš ili se praviš da ne shvataš da većinu vremena ovaj brak za mene nije bio gluma. Ne znam ni sam koliko puta sam želeo da te ovako zadržim, da ti kažem sve ovo ali bi pobegla i udaljila se, kao da me prezireš. Sve među nama je bilo korak napred, tri koraka nazad kako te ne bih uplašio iako sam sve ovo vreme želeo da ti pružim sve ono što žena poput tebe zaslužuje - pridigao se i okrenuo me nežno prema sebi

- Ne izgovaraj tako krupne reči - prošaputala sam

- Šta sam tebi ja? - zatekao me je pitanjem dok sam skretala pogled na taman jastuk pored njegovog, jastuk na kom provodim tamne besane noći

- Šta sam tebi ja? Pre sam imala osećaj da sam samo prolaznica u tvom životu a sada.. Sada mi se čini da se plašim koliko ti verujem

- Ti nikada nećeš moći da budeš samo prolaznica u mom životu - stavio je ruku na moj obraz, blago i pogled mi se susreo sa očima u kojima sam mogla da prepoznam toplinu za kojom sam čeznula u hladnim svitanjima - Ti si moja žena Iskra. Svaki put kada sam to izgovorio, zaista sam to i mislio. Ti si osoba pored koje želim da ostarim, osoba s kojom želim da dišem do poslednjeg daha i osoba na koju bih voleo da mi liče deca. Ti si moja, lepoto, kao što sam ja tvoj

- Ti si najveća zagonetka mog života koju koliko god pokušavala da rešim, nisam uspela ali i dok nisi izrekao sve ovo, želela sam da se budim pored tebe i da osetim ljubav koju bi mogao da mi pružiš. Verujem ti Gavrilo jer znam da ni sa kim drugi ne mogu da sanjam o budućnosti, verujem ti ma koliko me to plašilo - rekla sam osećajući kako me čvrste ruke obuhvataju i privlače sebi. Klonuvši, predala sam se iako sam do nedavno uveravala sebe da je to nešto što će me skupo koštati. Ipak, bila sam spremna na kobnost i fatalnost sudbine sve dok u Gavrilovim očima budem videla nežnost, toplinu i sjaj s kojima me je netremice posmatrao.