𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

X

U tami sobe u kojoj smo delili krevet, razlike i sumornu spoznaju da sve što nas je razdvajalo je sada povećalo jaz među nama, sedela sam kao krivac. Gavrilo koji me je u tišini sačekao i dovezao kući bio je u dnevnoj sobi, ostavivši me samu sa pitanjem zbog čega i ovog vikenda izlazim s ljudima koje sam tolerisala i čije mi je društvo odavno dosadilo. Pitala sam se zašto gonim sebe da uživam u nekim prolaznim, površnim stvarima iako sam slutila da se odgovor krije u svemu onome što sam i samoj sebi ćutala

- Dokle nameravaš da radiš ovo? - pitao je a ja sam se iznenađeno okrenula. Stajao je oslonjen na dovratak, prekrštenih ruku i umornog lica

- Ne razumem o čemu se radi - rekla sam potiskujući poriv da mu kažem da sam to pitanje maločas postavila sebi

- To sam primetio. Kao što sam primetio da u poslednje vreme, nemaš objašnjenje za svoje postupke iako si oduvek bila racionalna i odmerena osoba, osoba koja nije radila stvari tek da bi joj se nešto dešavalo

- Oduvek? - pitala sam ne skrivajući podsmeh - Ja sam na primer primetila da uveren da me poznaješ, daješ sebi suviše za pravo

- Ti nisi osoba koja radi stvari impulsivno ili drugima iz inata. Pogotovo ne nekome čije mišljenje ne uvažavaš

- Ali jesam. Pošto me ne poznaješ, mogu da budem šta hoću. I ono što slutiš i ono na šta ni ne pomišljaš. Sve što ti padne na pamet i ono što kriješ od samog sebe. Sve sam to a možda i tri puta gore a ti to ne znaš jer se nikad nisi potrudio da me upoznaš

- Nisi - zvučao je sigurno iako sam svojski nastojala da ga poljuljam

- Jesam. Jer si ovo odabrao, ovo je tvoja kreacija, mili - rekla sam osmehujući se zabavljena pogledom kojim je drsko šarao po mom licu

- Nisi, Iskra jer te zapravo poznajem. Mnogo više nego što misliš. I ove igre koje igraš, u kojima misliš da pobeđuješ idu tako jer ti dopuštam. Izazivaš me, biraš da ti pokažem drugu stranu tvoje igre a veruj mi, neće ti se dopasti, jedina - sedeći u tišini, osećala sam drhtanje dlanova koje mi je odavalo da sam svesna istine koju mi je promuklo izrekao. Nervozno, grizla sam unutrašnju stranu obraza dok me kratkotrajno sevanje bola ne bi nateralo da prestanem. Bila sam pobeđena u igri za koju sam bila ubeđena da će biti gotova u moju korist i nije mi se dopadao prašnjavi, prljavi trag poraza kao ni gorak ukus koji je donosilo priznanje tog poraza

- Ne izazivam te. Odavno si rekao da u ovom braku ne postoji par, postoje samo dvoje ljudi koji glume par i dužnosti. Ruke su mi odrešene i mogu da budem šta god želim i s kim god želim!

- Probaj. Izazivam te da probaš - primakao se i mogla sam da osetim njegov miris. Pomerajući mi kosu na stranu, bio je dovoljno blizu da primeti sve izdajničke pokrete mog tela a dovoljno dalek da znam da je sve to samo igra. Igra sujete, igra nerava. Čak i kada sam osetila njegov topli dah na vratu, podsećala sam sebe na to iako je sve teže bilo sabrati misli - Ali ti Iskra znaš kao i ja da si moja žena. Nosiš moje prezime, spavaš kraj mene, živiš sa mnom a postaraću se da niko nikad ne posumnja u to. Pa ni ti!

- Nemam u šta da sumnjam, ovo je šarada. I to sve gora - rekla sam okrećući se prema njegovom suviše primaknutom licu i sluteći u kom pravcu ide naš razgovor. Igra je dolazila do svoje kulminacije i umesto da ustuknem i pobegnem od njegovih usana, predala sam se i gladno ih ljubila. Stisak ruke oko mog struka je postajao sve čvršći a onda se u jednom trenu, naglo, odvojio od mene

- Ravnodušne žene se ne ljube ovako željno

- Ni muškarci spremni na to da me dele i da prihvate da nisu jedini

- Preko mog mrtvog tela, najdraža, već sam ti to rekao - dok je njegova rečenica odzvanjala mojim zamrznutim umom, koža ma vratu se parala od njegovih ujeda. Nije postojala otrovna reč ili ironija kojom bih mogla da prikrijem strast i želju s kojima sam bih mu se predala. Nije postojalo ništa što bi zaboravom prekrilo moju predaju, nevoljnu, konačnu ali neophodnu. Iz mene nije izlazio ni glas koji bi ga zaustavio i tek kad se on udaljio, smogla sam snage da spustim tanku spavaćicu. Dišući ubrzano, kao u bunilu, izašla sam iz sobe i užurbanim pokretima zaključala vrata kupatila.

- Iskra! Otvori vrata, nismo završili razgovor - oslonjena na vrata, sedela sam na podu, nogu skupljenih pred sobom. Bio je iznerviran, svaka reč je odisala time i nisam mogla da ga krivim jer sam slabićki pobegla. Ne želeći da se predam, pobegla sam i ostavila ga uskraćujući mu ono što sam i sama želela - Otvori vrata jer ti se kunem da me samo to što si možda uz njih sprečava da razvalim

- Ono nije bio razgovor! - rekla sam sklapajući oči i dobro znajući da nemam prava da nastavljam raspravu. Ne kad sam pobegla.

- Pre toga jeste. Smiri se i izađi - rekao je osoro a ja sam oslonila glavu na vrata. Minuti su se protezali lenjo a onda je stisak na kvaki popustio - U stvari, ne moraš. Preumoran sam za ovo noćas ali budi sigurna da nije gotovo! Još nismo završili! - tresak ulaznih vrata koji tren kasnije probudio je čudan osećaj olakšanja. Izdahnuvši, izašla sam i bacila se na krevet, osećajući se podeljenom.

Umela sam sa samom sobom, samoća mi nije smetala, štaviše, umela sam da uživam u njoj ali sam se sve češće osećala usamljenom. Deo koji mi je nedostajao budio je osećaje ništavnosti i beznačajnosti da bi mi se na trenutke činilo da sam za druge samo senka, nešto pored čega prođu a ne primete ga. Posebno me je čudio gorak ukus koji je budila pomisao da sam to i Gavrilu koji je meni bio više Nerado, priznavala sam sebi sve češće da Gavrilo nije bio neko bez kog bih mogla i kome je menjao protivno mojim željama. Ta promena ostavljala je ukus poput lošeg vina jer nisam znala postajem li time ono što sam želela ili ono što Gavrilu treba. A ta želja da mu budem potrebna sve je češće počela da se pokazuje i pitanje je dana postalo kad ću se predati. Dati sebe je bila predaja kojom bih izgubila poslednje komadiće kontrole koji su, iako su se u mojim rukama trošili, lažno održavali moj osećaj sigurnosti i umirivali moje nemirno srce. Dati sebe je ipak bila neminovna predaja koju sam trebala predvideti na kraju ovog puta i koja se noćas umalo dogodila. Čak i da jeste, ne bi sakrila činjenicu da sve to što bih predala Gavrilu, možda neće vredeti.