𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XI

Šarajući pogledom po njegovoj kancelariji, izbegavala sam da se suočim s Gavrilom . Delovalo mi je da jedino u pogledu može da se pročita moja nesigurnost te sam ni ne gledajući ga rešila da progovorim prva, s lažnom uverenošću

- Ovo ne ide - rekla sam a Gavrilo je podigao pogled sa papira koje je imao pred sobom

- Šta hoćeš time da kažeš?

- Predugo oboje pokušavamo da od ovoga napravimo nešto iole funkcionalno, pokušavamo da verujemo u nešto bolju budućnost i ne ide. Oboje smo pokušali i ne ide - priznala sam porazno a on je ustao. Zaključavši vrata, koji tren kasnije, naterao me je da uspravim glavu i upitno ga pogledam

- Odavde izlazimo tek kad budemo saglasni jer se ja ne slažem sa time što si rekla. Pogotovo kad se u obzir uzme da tek u poslednje vreme stvari među nama dobijaju na težini i kad se tek sada među nama nešto menja. Očigledno je u stvari šta pokušavaš

- Šta?!

- Bežiš, najdraža. Bežiš jer te plaši to što više stvari nisu crno bele a takve nikad nisu ni trebale da budu. Sada, kada se navikavaš na našu svakodnevicu vidiš da se stvari menjaju, počinješ da se plašiš i bežiš

- To je zamena teza! - viknula sam a onda sam se duboko udahnuvši, stišala - Ovo nema veze sa strahom već sa time što ne želim da mi dani besciljno prolaze kroz prste. Vreme koje trošimo na nešto što očigledno ne ide bismo mnogo bolje utrošili na druge ljude, karijere, šta god

- Vreme koje pominješ trošiš jer se plašiš da pokažeš da ti je stalo do našeg braka. Nije do mene, to si se potrudila da jasno istakneš ali onda budi podjednako iskrena i priznaj da ti je naš brak važan. Ne zalazim u to zašto mada slutim da je zbog drugih, prvenstveno tvoje majke, nije moja stvar ali htela ti to ili ne, važno ti je

- Nisam to ni porekla. Samo... Ne želim da se ispostavi da sam izgubila vreme koje sam mogla da iskoristim za veće, lepše stvari

- To ne možeš da znaš. To može da se dogodi i sa karijerom, porodicom, s čime god. Samo je pitanje da li možeš da staneš iza svog izbora ili ne i da li bi ponovo učinila isto - rekao je i seo u stolicu, otkopčavajući sako. Njegove reči pogodile su sve one delove svesti i srca koji su se bunili protiv svega što sam izgovarala. Pogodile su deo mene koji je verovao u njegove poslednje rečenice i koji se njima rukovodio - Da budem još direktniji, ako si došla po razvod, nećeš ga dobiti. Samo preko mene mrtvog

- Hoćeš da kažeš da si srećan?

- Ne znam. Ali znam da sam srećniji i da mi je život bolji pre nego deset godina na primer - ponovo sam ga pogledala iznenađeno znajući na šta cilja i znajući na šta želi da me podseti. I iako je to činio namerno, senku koja mu je prešla preko lica i tugu koja se pojavila u očima nije mogao da sakrije ili odglumi

- Želela sam samo da razmisliš o svemu. Da ovo sve ne bude prepreka za veće i lepše stvari koje bi mogle da se dogode oboma- priznala sam tiho kršeći prste posle teške tišine u kojoj me je netremice posmatrao

- Brak nije prepreka ili obaveza. U subotu si mi prebacila da sam te podsećao na dužnosti koje je naš brak  podrazumevao ali ja za njih ne marim. Briga me je i za njih i za mišljenje drugih ljudi jer ja nisam oženjen njima. Oženjen sam tobom i to je najvažnije

- Ali.. - prekinuo me je pre nego što sam završila rečenicu blago me gledajući. Ne sećam se da li me je u poslednje vreme tako gledao ali sam taj pogled pamtila iz nekog drugog vremena, pre nas i svega što se među nama dogodilo

- Druga je stvar ako ti nisi srećna. To je ono što mi je takođe veoma važno i ne bih te prisiljavao ni na šta

- Najgore od svega je što ne znam ni ja. Iskreno, imam potrebu da ovaj odnos opstane i da vidim šta iz njega može proizaći a s druge strane, plašim se da ne postane omča oko vrata

- Taj rizik uvek postoji

- Čak i kod ljudi koji se venčaju iz ljubavi? - pitala sam a Gavrilo je klimnuo glavom. Istini za volju, poslednja sam na ovom svetu koja veruje da odrasli ljudi mogu da se zaljube ludački ali sam sada želela da znam gde smo iako to konkretno pitanje nisam smela da postavim. Tišina u kojoj smo se našli bila je dovoljno duga da mi do mozga dopre sve izrečeno ali i da se podsetim da smo i dalje bili između. Između navike i potrebe, između strasti i prezira i između svojih razlika

- Nisam se nadala da ću odavde izaći razuverena u ispravnost svog predloga - rekla sam najzad

- Nadao sam se da ćeš reći da odustaješ od svog predloga

- Pa moja razuverenost to sama po sebi povlači, ne mogu da učinim nešto iza čega ne mogu da stanem - nasmejao se i na mom licu se spontano takođe pojavio osmeh

- Sad bi mogla da kažeš "Bio si u pravu najdraži, poznaješ me ali ono veče to nisam želela da priznam"

- Ni u ludilu. To što se razgovor okončao naglo ne znači da nisam mislila sve što sam rekla. Trezveno razmišljajući, shvatila sam da se samo razlikuje način na koji bih iznela svoja gledišta ali ne i njihova suština

- Što znači? - rekao je približavajući fotelju naspram mene u koju je i seo

- Što znači da se suštinski ne poznajemo, da je tvoja želja bila da se oboje osećamo i ponašamo kao slobodni ljudi i da budemo realni jedno prema drugom. Takođe, i dalje smatram da baš zbog tog nepoznavanja ni ne funkcionišemo

- Barem to može da se promeni. Zapravo, pošto ja tebe poznajem, ti sada dobijaš priliku da me upoznaš i da se ne plašiš više. Jer taj strah je prilično neobičan za nekog poput tebe

- Možda. A možda me zapravo upoznaš pa se razočaraš - rekla sam dok se primicao. Osećala sam da se lupanje srca ubrzava i pre nego što sam mogla da osetim njegov dah na svojoj koži, neko je pokucao na vrata

- Ovo još nije gotovo, jedina. I zapamti, u tebe se neću razočarati šta god da se dogodi - ustao je a ja sam okrenula glavu prema prozoru koji je gledao prema gradu da ne bi video slabost koja me je obuzimala u njegovoj blizini. Otključavanje vrata me je prenulo i tek tada sam shvatila da venama, sem krvi, teku neke druge potrebe i nade.