𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

IV

Smejala sam se šaradi koju sam uverena u svoje iluzije pripremala ali svojoj naivnosti. Sama, dok je noć donosila smiraj onima koji su mu težili, sedela sam za stolom koji sam postavila i dekorisala obeležavajući dan koji njemu nije značio ništa. Dan u kom sam pristala da budem glavna glumica loše napisanog komada koji se igrao na skupocenoj, hladnoj sceni. I zato sam se, sedeći sama dok je sat izdajnički otkucavao, smejala svojoj naivnoj nadi da će se sam setiti da nam je danas godišnjica braka.

Želela sam da zdrobim staklo čaša golim rukama i da gazim bosim nogama po krhotinama. Želela sam da jednim potezom izazovem lomljavu nalik lavini ali nisam. Sedela sam mirno, uspravnih leđa i podignute glave, ispijajući crno vino i uživala pri samoj pomisli na lom koji sam mogla izazvati jednim pokretom ruke jer sam znala da je to jedna od retkih stvari koja je bila pod mojom kontrolom. Sve ostalo rušilo se poput kule od karata i za sobom ostavljalo sedefastu prašinu

- Ne spavaš?! - okrenula sam se prema Gavrilu koji je stajao oslonjen o dovratak. Sako je držao u ruci, nemarno, a oči se sijale čudno, gotovo maglovito

- Ne, čekala sam te. Trebala sam da predvidim da ćeš se ušunjati i nadati se da sam već zaspala - pogleda uperenog pred sebe, otpila sam poslednji gutljaj iz ko zna koje čaše po redu i osetila vrelinu u obrazima.

- Izvini, mislio sam da sutra nadoknadim sve, da ćeš spavati kad budem došao, kao i inače

- Poštedi me - ustala sam, povlačeći krajeve plave svilene haljine na dole i dalje osećajući osmeh kako titra na usnama - Srećna nam godišnjica, ljubavi

- Iskra - pozvao me je ali se nisam okretala. Želela sam da se vratim samoći, reci u čijim sam virovima najlepše plivala i najrađe se davila. Okrećući leđa vratima koja sam zatvorila uz tresak, kao da sam okrenula leđa besu, prkosu i kivnosti koje je njegov dolazak probudio. Obuzimao me je čudni mir, nalik onome koji mi je šaputao da Gavrilo neće doći i obavijao naježenu kožu. Skinuta, bačena haljina bila je jedini podsetnik na ono zbog čega su se osećanja smenjivala, divljala i pustošila mojim telom i umom ali sam sve to podnosila ćutke. Ionako će se jednom sve ovo zvati juče i kada svane taj dan, neće biti ovog poriva da u santi leda tražim žar ljubavi. Tog dana ću čak disati drugačije.

Jutro, nalik modrom satenu, donelo je cvrkut ptica i jutarnje, uporne zrake sunce ali ne i san. Besana noć bacila je sumnju na svaki korak koji smo probali da napravimo jedno ka drugom jer sam sada imala odviše jasan znak da je njemu sve ovo nevažno. Ovo je jutro došlo poput kazne za naivnu veru u nas, moje sumnje ali i kao kazna za moju sujetu, ranjenu i zgaženu. Više nisam bila pametna, konce sam gubila čak i kad Gavrilo nije bio tu i čak i da je san došao na oči, to bi bila istina koju bih morala priznati sebi. Sve ovo, dok ne postane stvar prošlosti, uticalo je na mene, svaku misao i činilo mi se da ću iz svega na kraju izaći slomljena. Tu cenu nisam znala koliko sam spremna da platim

- Dobro jutro - rekao je kada sam se s kaputom prebačenim preko ramena pojavila u dnevnoj sobi. Njegov pogled utiskivao se u svaku poru na mom telu ali mi se činilo da odlučnost povređene ženske sujete odoleva toj prodornosti - Čuj, žao mi je. Nema opravdanja za mene, svestan sam toga ali dozvoli sa ti objasnim. Nisam zaboravio, samo..

- Da li ti izgledam kao neko koga interesuje tvoje pravdanje? - pitala sam ravno a on je zastao i dalje ne skidajući pogled s mene. Uživala sam u griži savesti koja ga je razjedala mnogo više nego u pravdanju mada sam želela da verujem da je imao dobar razlog da se sinoć ne pojavi

- Iskra, zaista nisam zaboravio, zadržao sam se radeći i kada sam konačno izašao, shvatio sam da je prekasno čak i da izađemo nekud. Došao sam verujući da si već legla i želeo sam da danas sve to nadoknadimo

- Nisam ni nameravala da izađem s tobom. Pošto već želiš da razgovaramo, sve ono sinoć sam učinila radi drugih, ne radi tebe ili našeg braka. Da mi nisu usadili neke sulude dileme u glavu, ne bih te ni sačekala i mogu ti reći da mi je laknulo kad se nisi pojavio - lagala sam uživajući u slatkom ukusu otrova koje su laži za sobom ostavljale i žaljenju koje se čitalo iz njegovog pogleda

- U redu ali želim da znaš da nisam želeo da te povredim

- Nisi - rekla sam a onda u tišini izašla iz stana, bežeći od potrebe da priznam da jeste čak iako mu to nije bila namera. Ostavila sam ga bez reči, po ustaljenoj navici, osećajući ispraznost svega što me je na tren nahranilo. Nijedno njegovo izvinjenje ne može obrisati grozan, ponižavajući osećaj koji me je obuzeo kada se pojavio na vratima dalji nego ikad niti može preći tu daljinu među nama. Most koji sam pokušala da sagradim se srušio a ovog puta nisam imala nameru da ga popravljam. Ne posle spoznaje koliko sam nevažna i nevidljiva. Ni upakovani poklon koji je jutros stajao na stolu nije mogao da me zavara ili ubedi da grešim jer je sva težina istine pala na moja leđa. Ipak, nisam sumnjala da nije zaboravio i da nije želeo da me povredi i to mi je davalo dovoljno snage da se večeras vratim u nevidljiv, svileni kavez našeg braka u kom smo oboje ostajali praznih srca i hladne postelje

- Otkud ti? - pitala sam iznenađena kada sam se nakon beskrajno zamornog radnog dana pojavila. Dug dan u kom sam sa studentima diskutovala, važnim događajima i ličnostima prilazila s istorijskog aspekta nije bio gotov čak ni kad sam došla kući. Ako se to kućom moglo nazvati. Gavrilo me je čekao za stolom, sumorniji nego jutros

- Došao sam ranije s posla. Zaboravio sam da četvrtkom držiš konsultacije pa vežbe čitavog popodneva

- Nadam se da si jeo, da me nisi čekao jer planiram da se istuširam i legnem. Dan mi je počeo još u sedam, sad je pola devet, umorna sam kao pas

- Sedi. Želim da razgovaramo.

- Nadam se da nije toliko važno, premorena sam. Može li da sačeka do sutra? - pitala sam skidajući sat. Dan koji sam provela na fakultetu od jutros bio je duži nego inače jer sam se prkoseći Gavrilu na poslu pojavila sat i po vremena ranije

- Bilo bi najbolje kad bi sada mogla da sedneš

- Ne. Idem da legnem, laku noć - rekla sam sladeći se frustracijom koju mu izazivam i svešću da se neće buniti jer zna da je kriv. Ono što nisam očekivala je da će krenuti za mnom prema spavaćoj sobi. Kada sam probala da zatvorim vrata, zadržao ih je te sam se okrenula prema njemu

- Ako sam rekla laku noć to znači da ne želim da razgovaramo, ne želim da provedem s tobom više vremena nego što je neophodno i smatram da nisam dužna da uvažavam tvoje želje i prohteve - suviše blizu njegovih usana i upornog pogleda sam izazivala sudbinu i njegov bes znajući da će kao i do sada, sve to prihvatiti jer zna da je sve ovo bila njegova zamisao

- Ali ja nisam rekao šta sam imao i slušaćeš me, htela ti to ili ne. A ne moramo ni da razgovaramo, možemo i nešto drugo da radimo kad sam već ovde i ako lažeš rečima, tvoje telo neće da laže

- Ne lažem ni rečima ni telom, do tebe mi je sve ravno - instiktivno sam se odmakla, a on je seo na krevet u kom sam prethodnu noć provela budna zbog kivnosti na njega

- Više nećeš imati gde da se skloniš jer se vraćam u ovu sobu.

- Onda ću ja izaći. Na početku svega je bio lično tvoj zahtev da svako od nas ima svoj lični prostor a sad je to moja želja. Nemam nameru da se ubeđujemo, ako ti pređeš ovde, ja odlazim u sobu gde si ti spavao i tako u nedogled

- Videćemo onda dokle ćeš da bežiš

- I da ostanem i da izađem, nećeš me ni taći Gavrilo, u to sam ti se prošlog puta umalo zaklela. Mene neće sprečiti da budem s drugima čak ni da sediš i gledaš u nas

-Preko mog mrtvog tela, Iskra! - nasmejala sam se a onda ne mareći za bes koji mu se sa lica čitao, izašla iz sobe. Tek zaključana u kupatilu, zapitala sam se do koje ću granice ići kako bih se poigrala s njim onako kako je on sa mnom nesvesno i koliko ću time povrediti sebe. Jer je njemu do mene bilo ravno a to nije prijalo mojoj užasno pogođenoj sujeti ni ponosu