𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

V

Moji dani ponekad deluju toplo, sunčano i obećavajuće. Ponekad me hladnoća kostiju, praznina u grudima i pustoš noći puste da se zavaram da život nije ono što ostane među zidovima našeg stana, kad padnu haljine. Pogotovo otkako smo delili postelju, jedno kraj drugog poput dve figure od leda, bez boja, bez glasa i osećanja. Ti dani koji me zavaraju krivci su što i dalje s lažnim, odavno uvežbanim osmehom umem da pričam o čoveku čija lica ne poznajem.
Kada bi ti dani nestali i kada bih izmorena nesanicom dremljivo ležala na jastuku i slušala Gavrila kako diše iznova bih priznavala poraze koje sam zbog godišnjice shvatila. Morala sam da prihvatim da ne umem s njim i da nisam dovoljna. Na ovo drugo sam bila naviknuta od detinjstva mada je i dalje dušu seklo poput razbijenog porcelana. Zato sam sve češće gledala kako telefon zvoni do kraja dok dragi ljudi pokušavaju da me dobiju, ostavljala poruke neotvorenim i zatvarala vrata. Povlačila sam se od svega što je moglo da mi pokaže da su neke bitke odavno izgubljene

- Izvini što si me čekala - rekla sam Sofiji kada sam se pojavila na njenim vratima nervirajući se što kasnim zbog saobraćaja

- Čula sam se Gavrilom, oboje si nas uplašila - slegla sam ramenima znajući da laž kojom bih se opravdala može lako, poput kapi kiše da sklizne s usana

- Nije mi bilo do razgovora a i bila sam u gužvi. Loše spavam pa se to odražava i na sve ostalo - iznenađeno se okrenula na kuhinjskim vratima sa osmehom na usnama - Budalo, ozbiljna sam

- Znam. Vidi se da nisi raspoložena

- Nisam pri sebi, nervozna sam, osetljiva. Znaš i sama kako je to

- I povlačiš se već neko vreme, ne misli da ne primećujem

- Lakše mi je tako, ne želim da povredim bilo koga od vas. Dok sam bila kod mojih sa mamom sam se svaki treći sat zbog nečega raspravljala, najčešće zbog svog braka. Ponekad se zapitam da li je važniji svima osim meni - uzdahnula sam osećajući da me istinitost poslednje rečenice peče po koži. Sofijina tišina naterala me je da pogledom prošaram po zidovima koje su krasile njene skice, ulja i grafike

- Nisam htela da vičem iz kuhinje, ne ignorišem te. Nego prvo uzmi kafu - puštajući da se šećer otopi u vreloj tečnosti, davala sam vremena svom alter egu, osobi koju sam poznavala otkako znam za sebe da odmeri reči - Tvoja majka se brine, preteruje i pomalo zabada nos gde mu nije mesto što nas ne čudi. Ono što me čudi si ti, za sve ove godine ni na sekundu nisi sumnjala u ispravnost svojih odluka i nepogrešivost svoje logike, čemu sada to?

- Ovo nije stvar logike iako sam sve to pokušala da tako postavim. Ne olakšava ni što nas dvoje nismo laki ljudi, što oboje imamo neizgovorena očekivanja i pravila - vrtela sam burmu, diskretni, pozlaćeni okov među nemirnim prstima

- Iskra, rekla sam mu prošle nedelje, reći ću i tebi, vama nema pomoći sve dok čuvate sebe od emocija. Za njega više ni ne znam od čega se čuva ali ti se čuvaš od povređivanja i razočaranja. A onda se čuvaš od života jer je nepredvidiv i surov i time sebe osuđuješ na tišinu i samoću

- Kažem ja, teški smo. Nego pričaj, šta ima kod tebe?

- Ostavila sam kuvara. Ne gledaj me tako, i sama znaš da ne bi potrajali, suviše smo različiti a i čini mi se da od veze nismo očekivali isto

- To nisi mogla da znaš posle dva meseca

- Ti nisi mogla da znaš da ćeš se udati za Gavrila i da ćete trajati pa vidi vas. Na neki svoj način funkcionišete. Prepoznaću svoju osobu, biću sigurna u nas i tada će trajati. Ne sekiraj se - prećutala sam sve ono što smo krili, sve ono što smo jedno drugom servirali poput hladne večere i što bi odalo da ne umemo zajedno. Prećutala sam znajući da joj je posle svega što je preživela potrebno da veruje da je bar Gavrilo pronašao nekog svog - I ne sekiraj se što se vas tiče. Veruj mi, znam šta pričam, nama život nije bio lak. Nas dvoje niko nije učio da ljubav nije trpljenje jer je mama praštala i trpela sve. Mislim da ni dan danas ne umemo da volimo kao normalni ljudi ali učimo. Imaj strpljenja za njega

- Ne brini se ni ti. Ne moraš ništa više da kažeš, razumela sam te. I imaću to u vidu ali imaj i ti da je ljubav preširok pojam da bismo ga svi shvatali isto

- Ne moram to da imam u vidu ja, nek ima tvoj muž, to je njegova briga - nasmejala sam se znajući da bar na tren, u ovom čudnom, hladnom svetu, mogu da se iskreno osetim prihvaćeno. Mogu da se iskreno nasmejem, mogu da verujem da me neko čuje i to je bilo dovoljno da bar deo gorkih misli svoju težinu skine s mojih pleća

-  Ne sumnjam da ćeš mu preneti. Nego, dok si kuvala kafu, dopala su mi se neke od slika i znam da postoji šansa da ne pristaneš ali želim da ih kupim

- Ne dolazi u obzir, pokloniću ti ih

- Nema šanse, Sofija, da je bilo ko drugi u pitanju, prodala bi - prevrnula je očima a ja sam spustila kažiprst koji mi se tokom ubeđivanja našao u vazduhu - Reci cenu, da se ne svađamo

- U redu, daću ti ih i nećeš se buniti jer će to biti poklon za vašu godišnjicu braka - rekla je nakon ćutanja u kom sam osetila da me čudne, negativne misli obuzimaju - Nećeš ih kupiti ali ih nećeš ni odbiti jer ih poklanjam oboma. Čak ću naznačiti i na poleđini, da ne zaboraviš to

- Hvala, mislim da se to ne zaboravlja - zavrtela sam glavom trudeći se da isforsiranim osmehom sakrijem tragove  podsećanja na veče u kom su neke iluzije pukle po šavu. Tek kada me stvarnost ubode sitnim, nevidljivim žaokama shvatim da u igri koju smo započeli moramo biti pažljiviji, uverljiviji i veštiji. Čak i po cenu da doživim krah, igra nije smela prestati niti smo se smeli razotkriti.