𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

IX

Postoje žene koje zavode a da toga nisu ni svesne pogledom ili osmehom a postoji i druga vrsta žena, one koje misle da zavode i koje žele da su plen. Druga vrsta ubeđuje sebe i druge da je fatalna, prva vrsta to jeste i baš je zbog toga opasnija. Iskra je spadala u žene koje su bile nesvesne svoje zadovoljivosti i toga kako ih muškarci gledaju i možda je zbog toga zatvarala sebe pred rečima, pogledima i svime onime što takva rasna lepota privlači. Nije bila svesna da sam svuda za sobom osećao miris vanile na koji joj mirisala koža, skrivena ispod bezlične odeće kao što nije bila svesna da mi je potrebna. Na neki moj način.
Žena s kojom sam se venčao znajući da je jedina koja razume i ne pita o svemu što me je dovelo dovde, kojoj sam verovao više nego sebi i koju sam poznavao čitavog života bila je žena koja nije bila svesna utiska koji ostavlja na muškarce i ponekad mi se činilo da je u tome naše prokletstvo. Previše hladna da bi to spoznala i pogrešno uverena da lepota nije njen adut, bila je daleka, gotovo nedostižna a svaki dan u kom je živela pored mene a nije bila moja i nisam bio njen, bio je agonija.

U toj agoniji, sedeo sam i čekao da se pojavi jer je namerno izašla, ostavljajući me da se pitam s kim i gde. Nisam imao prava da pitam mada sam jednim pozivom mogao da saznam sve. Možda me je plašilo to što bih čuo a možda sam želeo da poverujem u ono što će reći. Tako podeljen, u mraku sobe, čuo sam sitne korake kako se približavaju vratima. Pažljivo otvaranje i bosonogo šunjanje prema ogledalu kako bi se spremila za krevet u kom sam odavno trebao da zaspim

- Kasniš, draga. U ovo vreme obično već spavaš

- Gospode Bože! - uzviknula je kada je upalila lampu koja je stajala kraj ogledala - Ako ti je bio cilj da me prepadneš, uspeo si. I ne stoji ti cinizam, bes ti se čuje u svakoj reči - ćutao sam a ona je počela da skida nakit, ne mareći za moj pogled koji je pratio svaki njen pokret. Pitao sam se da li joj je burma i dalje stajala na ruci ili ju je skinula, želeći da sakrije da mi pripada

- Trebala si da mi kažeš da izlaziš

- Ne dopadaju ti se neznanje i čekanje, jedini? Zamisli kako je kad godinu i po dana braka i života provedeš čekajući osobu koja za to ne mari i kad većinu tog vremena ni ne znaš gde je. Ja sam ti to bar najavila one večeri - ćutao sam znajući da ima prava da me optužuje. Ustala je sporo a onda otkopčala rajsferšlus haljine. Izazivala je, slučajno ili namerno, ne znajući da moja samokontrola nestaje sa svakim jutrom u kom se budim pored nje znajući da nije moja - Što ne pitaš s kim sam bila? Gde i kako sam se provela? Verujem da bi želeo da znaš sve to - haljina je pala a Iskra okrenula leđa, gaseći lampu ostavljajući me da zamišljam sve što sam pod prstima imao tako kratko

- Verujem ti

- Ali ja ne verujem tebi. Znam da te razjeda šta sam radila i s kim, ne znam zašto me ne pitaš. Pitaj bar kako sam došla do tvog stana. Ili s kim

- Da sam želeo da znam, Iskra nisam morao da čekam da dođeš. Mogao sam jednim pozivom da saznam gde si, pojavim se i dovedem te našoj kući - glas nije bio moj ali sam se potrudio da u njemu čuje preteći ton i da naglasim reč "našoj"

- Nisam ni svesna kolika sam srećnica pošto me puštaš samu i imaš poverenja u mene! - uzimajući spavaćicu koja je bila prebačena preko stolice, presekla je moj pogled koji je šarao po njenom telu - Prestani! I, šta misliš, jedini, da li sam ti ostala verna? Ili ćeš to istražiti sam?

- Ako želiš da na duši nosiš tuđu smrt, onda ćeš dopustiti da saznam. Verujem da sumnjaš u to ali ako se iko usudio da te dotakne, postaraću se da je to poslednja stvar koju je učinio u svom bednom životu

- Ne bi se usudio?! - prošaputala je nakon kraće tišine u kojoj je u polumraku lovila znake kolebanja ili neistine na mom licu i u kojoj joj je srce potonulo, povlačeći inat sa sobom. Istina je bila da sam bio spreman da ubijem svakog ko ju je skidao pogledom ali ne i da se nosim s pomišlju da je sve što je imala, što je kao stvoreno za mene, predala nekom drugom ko ne shvata koliko je posebna i savršena - Gavrilo?! Ne bi to uradio, zar ne?

- Zavisi od tebe, najdraža

- Bila sam sa Sofijom i našim društvom sa fakulteta. Došli su u grad zbog praznika, pošto već moraš da znaš. Laku noć - okrenula mi je leđa a ja sam se osmehnuo inatu koji je pao čim je shvatila koliko sam opsednut njome. Svaki njen osmeh, svaka njena reč, inat kojim je pokazivala da ispod ledene maske gori vatra kojom me je odavno šarmirala i privukla izluđivali su me i u meni budili spremnost da spalim čitav svet ukoliko to bude njena želja.

Dok joj se disanje ujednačavalo, posmatrao sam je a onda i sam legao, prebacujući ruku preko njenog struka. Zbog nje sam gubio vlast nad sobom, zbog nje sam bio spreman da se otvorim a sve to vredelo je mnogo više od svega što sam mislio da se računa. Poverenje da zaspi pored mene iako sam joj pokazao da sam spreman da zbog ljubomore okrvavim ruke bilo mi je važnije od svega pre nje,  pogotovo žena čija imena nisam ni želeo da znam. Vreme se delilo na pre i posle nje a ona nije bila svesna toga kao ni toga koliko me ima u šaci. Niko nije imao toliku moć nada mnom ali me nije bilo briga za to sve dok je pored mene.