𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XVI

Prtljag koji svako od nas nosi za sobom je često nevidljiv i možda sam zato zamerala Gavrilu sve ono što sam bila zapravo ja. Sve zidove koje smo međusobno podigli pripisavala sam njemu ne želeći da svome ptrljagu dodam još jedan kofer. Međutim, sada kada su zidovi i maske počeli da padaju, trebalo je suočiti se sa svojim postupcima, sa samim sobom i tek onda sa onim drugim. I zato mi je sada nedostajala ona pogrešno stamena uverenost da sam nepogrešiva i da ću sa svime izaći na kraj.
Prekasno,  shvatila sam da volim osobu sa kojom ne znam na čemu sam ali me je to možda držalo na granici razuma i nade, ponosa i bezumlja. Kasnila sam za samom sobom i ironično, za ljubavlju jer sam tek sada prepoznala sve Gavrilove pokušaje i ispružene ruke koje sam od sebe odgurivala i koja je verovatno iščezla. I sa tom pomisli, ustajala sam i odlazila na počinak, želeći da mogu da bar nešto učinim pre nego što mi i taj voz pobegne

- Ne znam što me teraš da pričamo o tome kad smo obe svesne da ta priča nije vodila nikuda. To što me on sada zove i nada se da sam i dalje dovoljno glupa da se pomirimo je druga stvar i taj film neće gledati. I ne znam zašto misliš da bi to bilo pametno

-  Nisam rekla da je pametno nego da razmisliš i to o viđenju, ne o pomirenju. Mislila sam da želiš da mu u lice kažeš neke stvari, ništa drugo a i svakako se slažem s tobom. Lik je ispričana priča - sedele smo u kuhinji u kojoj smo nekih davnih dana isprobavale različite recepte i neretko pokušavale da otklonimo miris ili trag zagorelog neuspeha.

- Stvarno nemam nerava za njega, poslaću mu kratku poruku da je bolje da se nikad ne vidimo i to je to. Bolje mi ispričaj šta je novo s tobom i Gavrilom jer vidim da se nešto dešava

- Ništa od toga nije konkretno a opet dešava se svašta. Je l shvataš da meni tek sad do mozga dolaze neke stvari kojima sam nas svesno sjebavala? - priznala sam joj ono što sam tek nedavno smogla snage da priznam sebi.

- Znam. Kao što znam da sad želiš da nešto uradiš. Šta nameravaš?

- Ne znam. Vreme je za neke krupnije postupke i reči ali kako da budem sigurna da je to oboma potrebno?

- Ne možeš. Takve stvari radiš jer su prvenstveno potrebne tebi. Ne činiš ti uslugu njemu ili nekom drugom već pokušavaš da sačuvaš nešto što ti je važno i dragoceno. Na kraju krajeva, najlepši deo svega toga je rizik

- Sofija, nisam tražila filozofsko promatranje, tražila sam konkretni savet. Ako ne znaš šta bi mi rekla, lepo reci ne znam - rekla sam iznervirano a ona se zasmejala - Nije smešno što ne znam šta da radim

- Ti si udata, ne ja

- Ti si imala bar jednu osobu u životu kojoj si mogla da bezuslovno veruješ otkako znaš za sebe, ja ne

- Kad smo kod toga, rekao mi je Gavrilo da nije prošlo najbolje. Šta se desilo?

- Desilo se da je Gavrilo uradio ono što sam ja trebala odavno da uradim i da se zauzeo za mene što je iznenadilo i mamu i mene. Po prvi put joj se neko suprotstavio dok je držala svoje monologe o tome koliko sam onakva i ovakva i to ju je iznenadilo toliko da je demonstrativno i teatralno otišla. A onda sam zasrala stvar jer sam indirektno rekla da sumnjam zašto je to uradio

- Kako sumnjaš? - nakrivila je glavu a ja sam slegla ramenima

- Pa on je shvatio da sumnjam odnosno da mislim da to nije učinio zbog mene

- Ali on to jeste uradio zbog tebe; kao što je došao iz Italije ranije nego što je trebao i kao što odlaže ponovni odlazak tamo. Još milion stvari tu ima i nabrojala bih ih ali ne želim da ispadne da ga branim jer mi je brat ili jer sam zla i pristrasna

- Ali braniš ga i u pravu si. Veruj mi, poznaješ me dovoljno dugo da znaš da nisam posumnjala i da znaš da cenim to što je uradio

- Znam. Usudiću se da kažem da si po pitanju tih nekih stvari užasno užasno nesigurna i to je zapravo ono što je tu presudilo. Koliko god to izbegavala, jedino što možeš da uradiš je da to priznaš i da mu tako pokažeš da mu veruješ. I eto krupnog gesta koji si tražila. Otvori fioku, mislim da je ostala još jedna kutija bombona

- Stvarno bi mogao ponovo do Italije, i ja sam svoje pojela, počela sam da kriziram uveče bez njih - rekla sam dodajući kutiju čija su se zlatna slova presijavala na svetlosti koja je dopirala sa starog prozora

- Konačno da se danas složimo oko nečega

- Slažemo se i oko toga da si mi rešila problem i da si u pravu. Hvala ti, nisi ni svesna koliko si oboma bitna

- Znam. Zato će Gavrilo sutra, želeo je i danas da dođe ali sam danas vreme rešila da posvetim tebi - osmehnula sam joj se a u glavi se rodila još jedna zamisao, kobnija i teža od prethodnih jer sam zbog nje mogla da izgubim jedinu sigurnost koju sam imala.  Njome sam mogla izgubiti i sebe ali sam znala da je Sofija bila u pravu i za još jednu stvar - bilo je krajnje vreme da preduzmem rizik i da pokažem da sam spremna da se suočim sa svime onime pred čime sam zatvarala oči. Bila sam spremna da našoj predstavi dodelim finale koje zaslužuje, dovoljno veliko da mogu da podnesem čak i ako ishod bude gorak, siv i tužan