𝑍𝑣𝑢𝑘 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑖𝑛𝑒🖤

XV

Činilo se mi ponekad da sam manja od zrna bibera. Činilo mi se da nestajem i da me svaka odluka koju sam donela ne znajući u šta se upuštam skupo košta ali je i ta teskobna nesigurnost nestajala kada se pomene Gavrilo. Nestajala je i činilo mi se da je to bio izbor iza koga sam mogla da stanem čak iako nisam sasvim sigurna u kom pravcu stvari idu.
Ta potreba da sve to opravdam ili odbranim nije me proganjala svakodnevno kao što su me neke druge stvari proganjale. Međutim, otkako su moji roditelji rešili da nas posete, od svega toga nisam mogla da se otresem jer me je vraćalo u neka mutnija i  gorka vremena. Vremena u kojima sam naučila da ne vidim da moji roditelji odavno nisu par i da izbegavam otrovne strelice koje me mogu pogoditi iako ih njih dvoje razmenjuju. Vraćalo me je na gorku spoznaju da im nikad neću biti dovoljna dobra jer sam ih suviše podsećala na ono drugo i to nisu mogli da mi oproste.

- Mislim da nisam zaboravila ništa

- Nisi. Treći put proveravaš, i da jesi, nije strašno. Oboje smo tu za sve što im bude zatrebalo.

- Ma ni ne znam zašto sam se ovoliko unervozila. Verovatno jer od venčanja nisu dolazili ovde i želim da pokažem da sam zadovoljna i srećna - rekla sam iako sam znala da je to možda posledni razlog. Istina je bila da sam želela da im pokažem da sam otkako sam ih udaljila iz svog života uspela da razrešim i sredim sve što me je sprečavalo i hendikepiralo

- Jesi li? - sa stola sam skrenula pogled na Gavrila koji me je nasmejan posmatrao a ja sam izdajnički sporo klimnula glavom. Prošlog puta, slično pitanje sam postavila ja njemu

- Jesam. Mi ljudi smo nezahvalna bića koja uvek streme ka nečem višem, boljem ili većem zaboravljajući da je sreća tu u malim stvarima, navikama i razgovorima s našim ljudima. A ako misliš na sada, konkretno, ne. Sada nisam jer sam pod pritiskom - pogledao me je čudno a ja sam tek tada pomislila da sam na pitanje prosto i usputno odgovorila haotično, kao da se pravdam. I koliko god mrzela to što moji roditelji bude u meni, sa tim nisam umela da se izborim

Trebala sam da znam da tata neće doći, da će mi se kroz koji dan porukom izviniti što ga je posao omeo ili mu nije bilo dobro. Isto sam tako trebala da znam da će moja majka doći spremna da svaku moju grešku uoči i pokuša da ispravi. I za sve sam to trebala da spremim Gavrila koji je delovao sve frustriraniji i kog sam izbegavala da gledam u oči

- Zbilja, Iskra, mislila sam da ćete se do sad preseliti u kuću. Na kraju krajeva, i kod nas ste mogli da živite ako želite da živite u dve sobe. Šta ćeš kada budeš rodila dete? - uzdahnula sam a moja majka se cinično osmehnula - Nameravaš, zar ne?

- Pričale smo o ovome - rekla sam i dosipala vino u čašu znajući da će ova flaša biti nedovoljna jer je mama počela s cinizmom čim se i poslednji kusur kurtoaznih tema potrošio - Zašto tata nije došao?

- Zato što tvoj otac smatra da je sve preče od porodice. Po svemu sudeći, ti ćeš proći isto kao ja jer ništa nisi naučila iz mojih grešaka iako sam sve pokušala. Kako ti je na poslu kad smo već kod toga?

- Dobro. Uskoro kreće ispitni rok, imaću nešto više obaveza, uskoro nam dolaze kolege iz Budimpešte i sem toga je sve uobičajeno

- Koliko si mogla bolje Iskra - rekla je nakon pauze u kojoj sam Gavrilu uputila pogled za koji sam verovala da odaje samo deo ljutnje koju sam osećala - Odabrala si taj osrednji posao i pretvorila si se u svog oca. Sve je važnije od porodice, sve ti je preče od kuće i isto kao on, ništa ne postižeš već se u taj posao sklanjaš

- Uz dužno poštovanje, Sanja, ali sada već suviše dozvoljavate sebi. Otkako ste došli ste neprijatni prema mojoj ženi i ako ona to trpi, ja neću

- Ne mešaj se u naš odnos, Gavrilo, ona je ipak moje dete. Ja govorim za vaše dobro. I tebi bi bilo bolje da se fokusiraš na porodicu

- Naše dobro je naša stvar, nešto oko čega smo oboje saglasni. Nema potrebe da pridikujete jer je Iskra savršena takva kakva jeste

- Drago mi je zbog toga, zete ali uvek može bolje. Iskra zna da ja kod nje ispravljam samo ono što ne valja i što može da joj naškodi. Na primer njena nemarnost prema bliskim ljudima zbog karijere koja bi morala da bude mnogo bolja kad joj se već toliko posvetila

- Moja supruga nije nemarna pogotovo ne prema meni i mislim da nema potrebe da bilo ko drugi to razmatra. Uz dužno poštovanje, pogotovo ne Vi. I rekao sam Vam da neću tolerisati vređanje ili ponižavanje čak ni tako perfidno

- Kažeš li to zete da sam podmukla?

- Ne, rekao sam da je Vaš postupak perfidan a to su dve različite stvari - okrenuvši se prema meni, mama je tražila bar jedan znak neslaganja ili krivice na mom licu. Međutim, srce je lupalo brže jer sam na sekundu osetila slatki, opijajući ukus osećanja da sam dovoljna i da bar u jednom trenu mog života neko prihvata sve što jesam

- Mislim da je najbolje da odem. Znam kad nisam dobrodošla - rekla je teatralno, bacajući salvetu u tanjir a ja sam udahnula, pokušavajući da se priberem i u sebi pronađem bar jedan deo razloga zbog kog bih je zaustavila. Ne govoreći ništa, ustala sam, osećajući izdajničko olakšanje što odlazi - Ne trudi se. Znam gde su vrata. Ionako nikada nisi ispunila sve svoje potencijale, ova udaja je još jedan dokaz. Zvaćeš me, Iskra, zvaćeš me govoreći da si protraćila prilike jer me nisi slušala a ja tad više neću biti tu za tebe!

Okrenutih leđa, u haljini u kojoj sam se posle duže vremena osećala lepo, ležala sam i trudila se da ne zaplačem. Želela sam da knedla koja se stvorila u grlu nestane kao i teskoba jer šta god radila, na kraju povredim nekog svog, slučajno ili namerno.

- Iskra? - podigla sam glavu i uspravila se a Gavrilo je seo kraj mojih nogu - Lezi, slobodno. Samo sam došao da vidim spavaš li

- Ne mogu. Osećam se užasno

- Nemaš razloga. Jedini ko je kriv u čitavoj priči sam ja, nisam trebao da se mešam, nisam trebao da je uvredim ali nisam mogao da ćutim. Ne dok je pokušavala da te uvredi

- Nisi kriv. Do nje je. Nije navikla da joj se bilo ko suprotstavlja i treba joj vremena da to prihvati. Ako i prihvati - rekla sam skršivši prste - Sad je bar jasno što sam ovakva

- Svakako, izviniću joj se ako to želiš  - zgrabila sam ga za ruku, brzo i odmahnula glavom

- Nema potrebe, time bi samo pogoršali stvari i morala bih da se suočim s njom iznova. Sad zaista ne mogu, pogotovo što je dobar deo njenih reči istina - priznala sam poražena i gotovo osetila senku kako mi prelazi preko lica - I nema potrebe jer nisi ništa skrivio. Nju nisu uvredile tvoje reči već to što ti se nisam usprotivila. Želela sam, stvarno jesam ali je prijalo da znam..Zaboravi - mahnula sam rukom

- Reci. Slobodno, preda mnom se nikad nisi grizla za jezik, nemoj ni sada

- Prijalo je da znam da bar u jednom trenutku, neko stoji iza mene čak i prividno. Znam, imam Sofiju ali njoj ne želim da stvaram pritisak. Pogotovo kada su moji problemi u poređenju s njenim smešni

- Iskreno sam se zauzeo za tebe. Žao mi je što misliš da sam to uradio samo jer nismo bili sami - rekao je blago i znala sam da sam ponovo pogrešila - Žao mi je i što smatraš da s ljudima moraš da meriš kome je teže. I Sanja je u pravu, ti jesi nemarna ali prema sebi i potcenjuješ se i ne mogu da ti opišem koliko me to izluđuje - ispravila sam se iznenađena a on je ustao, okrenuvši mi leđa

- Gavrilo? - osmehnula sam mu se kad se okrenuo - Hvala ti. Nisi svestan koliko mi je laknulo jer nisam bila sama i koliko mi znači to što si učinio. I verujem da to nisi učinio zbog nje

- Znam ali i znam zašto obmanjuješ sebe. Koliko god da ti vremena treba, čekaću dok ne budeš shvatila da nemaš razloga da to radiš niti da se sklanjaš - rekao je i ne mareći za moja dozivanja izašao iz sobe. U tom času, činilo mi se da mi se preko glave sručio čitav svet i znala sam da je istina od koje sam bežala pred vratima. Razlika je bila što joj ovog puta ne mogu pobeći